Титаник је потонуо 14. априла 1912. године током свог првог путовања из Саутемптона у Њујорк, у САД.
Под капетаном Едварда Смита, на броду је било отприлике 2.200 путника у тренутку када се сударио с леденим брегом недуго пре поноћи - несрећа у којој је више од 1.500 људи изгубило живот.
Колинс, који има искуства у водама северног Атлантика, а где је потонуо Титаник, каже да та прича о судару са леденим брегом није реална, преноси сајт Б92.
Колинс је 2002. године издао књигу “Потапање Титаника, перспектива леденог пилота”, где је предложио три разлога због којих је веровао да је Титаник заиста потопио лед.
Уверен сам да је немогуће да је брод ударио у ледени брег. Уместо тога, Титаник је жртва арктичког леденог слоја. Арктички лед је вишегодишњи лед, врло тврд”, рекао је бивши поморац.
Како је навео, бројни бродови су потонули на исти начин - пробијањем трупа.
Нема поузданих доказа да је Титаник ударио у ледени брег, рекао је Колинс.
Он је детаљно описао у књизи како су отприлике 10 минута пре потонућа, два морнара уочила оно што су сматрали сумаглицом на хоризонту, протежући се отприлике 20 степени с обе стране брода.
Такође, различити официри пријавили су различиту висину непостојећег леденог брега.
Капетан Колинс верује да је ова разлика у висини последица “оптичког феномена који је добро познат наутичарима”, где равно море и екстремна хладноћа искривљују изглед објеката у близини водене линије, што их чини веома високим.
Физика такође налаже да Титаник није ударио ледени брег, тврди он и појашњава да нешто што је познато као Бернулијев ефекат значи да то није могуће.
Према речима Колинса, ако је брод пловио брзином 11 метара у секунди и ударио у ледени брег за који се тврди да је величине хотела, цела страна би била уништена.
Брод би онда потонуо за неколико минута, а не сати, закључио је Колинс.
