Њен филмски повратак пратимо кроз лик Цоне, сестре угледног српског трговца Хаџи Трифуна који одржава свој углед и мир са Турцима, покушавајући да реши породичне проблеме. Катарина је отелотворила интригантну Цону, жену са мушком руком, како се то у филму тумачи, претечу данашње модерне жене, која је имала слободу избора, али је била и помало сурова и грешна. Управо то је, како је глумица истакла, и био највећи изазов за њу, јер се нимало не слаже са њеним карактером. Како је рекла у интервјуу за Дневников ТВ магазин, није било лако одглумити такав карактер јер је глумцима увек тешко да уђу у енергију таквих ликова.
– Та нека њена суровост јој је заправо на крају и дошла главе, а ми глумци се некако сви плашимо тога да када уђемо у енергије таквих ликова нам можда и одреде животе касније. И ја сам била свесна тога и онда је то за мене баш због свега тога био изазов - направити улогу која треба да буде тако сурова, а да опет у правом тренутку је напустим и да не утиче на мој живот – рекла нам је глумица Катарина Радивојевић на почетку интервјуа.
Прича прати период историје током којег жене баш и нису имале много права, а поготово не право гласа. Шта бисте, са којим изазовима се жене данас сусрећу?
– Данас се то по мом мишљењу ипак променило. Данас жене имају право избора да раде, да привређују и буду економски независне. Заправо, та економска зависност је негде њих и стављала у тај положај да немају право и слободу избора. Не само партнера него и начина живота, тј. било чега. Оне заправо ни о чему нису одлучивале тада, а данас су се у том смислу времена променила. Мада мушкарци и даље професионално доминантно држе ту улогу водећих и не пуштају. Посебно што се тиче моје професије, а мислим да је тако и у многим другим.
У филму је ипак приказана група храбрих жена које су пустиле глас. Колико је данас таквих женских ликова у филмовима, које се супротстављају неким устоличеним правилима друштва која и данас важе?
– Има таквих ликова. Ја сам управо радила представу о заборављеним женама из Великог рата, које су биле такве још у периоду пре сто година, као што је била Надежда Петровић. Таквих жена је увек било, само су оне више или мање имале право гласа и простора у својим професијама. Сликарка Надежда Петровић, наш први постмодерниста, уопште није била призната за живота, тек после се то десило. Док је живела имала је оштре критике. У овом нашем времену жене ипак имају права и више су признате у својим професијама.
Али су данас, ипак, често једна другој непријатељи?
– Да, женска солидарност, ја то увек напомињем, данас не постоји. Мени је нпр. дефинитивно у животу било лакше да сарађујем са мушкарцима, а не са женама. Не знам зашто. Управо због тога сам и радила представе и пројекте, попут овог филма, који дижу свест о женској солидарности.
Отишли сте у Америку и одлучили да испочетка тамо градите свој пут, а када се оде у иностранство углавном људи кажу да човек мора да даје сто одсто себе и пронађе, можда, неке таленте које није ни знао да има, како би успео и грчевито се изборио за своју позицију. Како то у вашем случају изгледа данас, после толико година проведених на релацији Србија - Америка?
– Јесте тако! То је од самог почетка било тешко. Прво вам сломе его и схватите да сте ви заправо један у милион и да сте јако заменљиви, што овде, морам да признам и нисам имала прилику да осетим. Некако је глумац, без обзира на све, ипак повлашћен јер има своју позоришну кућу, где прима редовну плату. Тамо је глумац неко ко се бори сваког дана и одлази на кастинге. Не кажем, и овде се иде на кастинге, посебно сада када је хиперпродукција. Али, баш је тако како сте и рекли - схвати човек да можда има и неке друге таленте и да мора да ради више послова и да зарађује новац на више фронтова да би могао да преживи. Њујорк је изузетно скуп град, поготово ако желите да живите сами на Менхетну.
Костими у овом филму су, како је више глумаца истакло, заиста богати и слојевити. Колико један костим може да одреди карактер који глумац у неком остварењу треба да оживи?
– Како да не! Мени је пуно помогао костим зато што је Цона из богате куће и костими су заиста у мом случају били јако раскошни. То вам помогне да се тако и осећате. Мислим да смо у овом филму имали сјајне костиме Марине Меденице. Епоха увек доноси то слојевито облачење. Ја сам носила неколико слојева, а обући све то, па се тако попети на коња, што сам ја морала, није нимало једноставно (смех).
А колико су вам та путовања кроз време и маштања за потребе рада на епохи генерално инспиративни и колико помажу у раду на некој улози?
– Мени је то увек била велика инспирација, зато што имате простора да маштате о томе како се живело и мислило у то време, како се понашало. Све је било другачије, па вам самим тим то и помаже да направите један другачији лик од оног каква је савремена жена.
А шта је по вашем мишљењу главна чар филма „Нечиста крв: Грех предака“, која га издваја од других?
– Можда управо та женска побуна. То је можда и највећа порука која је паралела са данашњим временом. Тада је то била побуна Ташане за њен живот и право избора наком смрти њеног мужа и тога како ће живети. Данас је то синоним за побуну жена за право у својим професијама и да буду једнаке. Да постоји родна равноправност. Ако си жена не значи да си мање вредна!
Рекао бих да нам је ова улога приказала ваш таленат у пуном капацитету и дала назнаку да још имате много тога да нам кажете и покажете. Да ли можда отвара врата за неке улоге, снажније од оних које сте до сада играли?
– Па, ја сам стално играла те снажне жене, а волела бих, заправо, да кроз неку улогу покажем сву своју рањивост, много више него своју снагу. За снагу сам имала доста прилика (смех).
Хоћемо ли Цонин лик упознати у нешто широј радњи у серији која ће се након биоскопског живота приказивати на малим екранима?
– Да, имаћете прилику да видите мало више од ње. Да је упознате ко је она, шта ради и како је била бизнис жена тог времена.
Владимир Бијелић
