Најавили сте да ће вам гости бити „људи који знају одговор на питање како да своје животе учине вредним памћења”. Да ли је ова емисија коначно „ваша прича” и кога ћете све угостити?
- Ова емисија је у суштини битна станица на путу ка „мојој причи” која подразумева одсуство камера, поглед на море и радио...да се вратим у реалност - ово је формат - разговор један на један за који сам се кроз досадашњи рад припремала занатски, али и срцем. Научила сам да водим разговоре по утврђеном шаблону, очекивана питања/одговоре, општа места, пажљиво слушати саговорника и разговарати. То је суштина ове ТВ приче. Цртице из живота и размишљања су само поставка - прича се наметне сама. У овој емисији појавиће се људи различитих професија, размишљања, али једно им је заједничко - они живе своје приче. А то је непроцењиво.
Који су то детаљи из вашег живота који га чине драгоценим?
- Сунчана јутра, посао који радиш и срцем, бити мама Теодори и Димитрију.
За све колеге који постају популарни преко ноћи и појављују се на радију и телевизији без часова дикције као елементарне припреме, замолила бих вас да препричате свој пут који је почео још у основној школи преко Омладинске редакције, па Трећег канала, НС плуса и незаборавне Стотке?
- Од најранијег детињства јавио се таленат за рецитовање, наступе и изражајност у говору који су наставници подржали и усмерили на прави начин. Имала сам среће да се све дешавало постепено, али и у континуитету, корак по корак. Рад на радију и телевизији почео је од основних жанрова. Од прве анкете, репортаже до ауторске емисије требало је да прође много времена.
Делује да сте увек били део експерименталних и нових редакција, што би у данашње време биле друштвене мреже или је то нека потпуно друга прича у којој се не проналазите?
- Да,тако испада.То је изгледа „моја прича” - бити део тима који је успешно извео све те ТВ и радио експрименте је привилегија. Искрено, иако друштвене мреже просто намећу свакодневну присутност, некако ме та врста комуникације не испуњава (свратим понекад, махнем и то је то).
Причали сте о паралишућој треми коју сте имали приликом првог живог наступа, да ли је трема и данас присутна у некој мери и да ли зависи и од госта или врсте емисије?
- Не, та врста треме је нестала још тог дана када сам зачарано зурила у објектив камере први пут. Остала је само, како сам је крстила, креативна нервоза која се претвори у потпуну концентрацију и посвећеност у тренутку када емисија почне. И то врло ретко може да поремети гост или тема.
Прича се да је један професор на катедри за Журналистику студентима, који су пожелели да буду водитељи ријалити емисија, препоручио да новац за студирање преусмере на пластичне операције, колико је данас изглед постао примарни критеријум за ТВ лице?
- Професор је све објаснио. Данас више нисам сигурна шта је риајилити емисија, а шта није? Изглед ваљда онда логично иде у пакету претходно изреченог али ја ипак верујем у садржај, а не у паковање. Мислим да и публика то препозна и цени, малобројна, али права.
Прошли сте бројне смене у медијима које увек прате политичке промене, да ли сте икада били на животној прекретници када сте размишљали да се преусмерите на неку мање стресну или исплативију професију?
- Са НС+ сам отишла када ми је тадашњи уредник саопштио да не морам више долазити на посао и те године су биле пресудне за мене као ТВ лице, не својом вољом и избором. Била сам разочарани хонорарац и желела да све што сам имала с медијима заборавим што пре. А онда се десио позив - аудиција за водитеља нове радио станице - радио Стотке. Нисам одолела. Добро је што нисам.
Шта ваше професионално око види као главни проблем данашњих медија, а шта је велика предност новог времена за нашу професију?
- Основни проблеми су површност, одсуство одговорности за изречено/написано, а предност је технолошка супериорност у односу на прошло време.
С. Милановић
