На свом врхунцу је оличавао луксуз, гламур и веру у друштвени и технолошки напредак. Наравно, ради се о арт декоу, стилу визуелних уметности, архитектуре и дизајна који је дао печат Европи, Америци па, могло би се рећи, и целом свету између два велика рата, и једном од првих истински интернационалних стилова.
Утицао је на дизајн зграда, намештаја, накита, моде, аутомобила, бродова, али и свакодневних предмета као што су и данас код нас препознатљиви радио-апарати. Оно што се на нашем тржишту антиквитета, по антикварницама или пијацама продаје под „фирмом” арт декоа само је, у ствари, бледа сенка онога што је, на пример, у Паризу означено као тај стил.
Арт деко, посебно онај париски, био је повезан с луксузом и модерношћу; комбиновао је веома скуп материјал и изузетно мајсторство у модернистичке форме. Ништа није било јефтино у арт декоу: комади намештаја укључивали су уметке од слонове кости и сребра, а комади накита комбинацију дијаманата с платином, жадом и другим драгоценим материјалима.
Париске робне куће и модни дизајнери одиграли су важну улогу у развоју арт декоа. Основане су фирме, укључујући произвођача пртљага „Луја Витона”, фирму „Кристофл”, произвођача стакла Ренеа Лалика, и драгуљаре Луја Картијеа и Бушерона, који су почели дизајнирати производе у модернијим стиловима. Почевши од 1900. године, робне куће су ангажовале декоративне уметнике да раде у својим студијима дизајна.
Иако се појам арт деко ретко примењује на сликарство или скулптуру, стил је видљив у делима појединих сликара 20. века из међуратног периода.
То су пре свега сликарка Тамара де Лемпицка (рођена Тамара Горска) (1898–1980), вајар Паул Мансхип (1885–1966) и француски уметник рођен у Украјини Адолф Жан-Мари Мурон (1901–1968), познат као Цашандре, који је био врхунски арт деко графичар. Ту су и познати бивши кубисти, као што је Андре Лот (1885–1962), који је утицао на многе српске сликаре који су учили у његовом атељеу док су боравили у Паризу, фовистички сликар, па дизајнер текстила Раул Дифи (1877–1953)...
Све у свему, арт деко је настао под утицајем неколико главних уметничких праваца с почетка 20. века. Ту су геометријске форме кубизма, има конструктивизма и футуризма, супрематизам утиче на централну Европу и њене дизајнере, а наслања се на арт нуво и бечку сецесију. Његове веома интензивне боје можда потичу од париског фовизма. Арт деко је позајмљивао и из јапанске, кинеске и египатске уметности, као и из класичне антике. Откривање Тутанкамонове гробнице и њен утицај на арт деко један је од примера за то. Међутим, за разлику од ранијег „колеге” арт нувоа, арт деко није имао филозофску основу – био је чисто декоративан.
Француски арт деко обележили су дизајнер намештаја и ентеријера Емил-Жак Рулман, Ромен де Тиртоф, уметник и дизајнер познат под псеудонимом Ерте, чувени дизајнер керамике Шарл Шато, Теодор Дипа… Никако се не сме заборавити ни генијални мајстор стакла Морис Марино.
Осим у Паризу, врхунска дела арт декоа настала су и у централној Европи, пре свега у Аустрији и Чехословачкој, где се тај стил само надовезао на бечку сецесију. Тонет прави намештај у духу арт декоа, врхунска керамика настаје у мануфактури „Голдшајдер”, „Винер веркштет” се укључује, Дагоберт Пеше, Јозеф Хофман, Јидрих Халабала и многи други врхунски уметници и дизајнери стварају ремек-дела арт декоа... Немачка се прикључује паралелно с „Баухаус” школом. Италијански уметници, с Ђоом Понтијем на челу, такође остављају свој печат.
Тај стил је преживео Велику депресију раних тридесетих година, али га је Други светски рат докрајчио. Популарност му је пала током касних четрдесетих. Рат је звршен, а арт деко је доживљаван као претерано разметљив за време кад се још видају дубоке ратне ране. Прво оживљавање интересовања за арт деко догодило се шездесетих година прошлог века – које се поклапало с утицајем покрета на поп-арт – а онда поново осамдесетих, у складу са све већим интересовањем за графички дизајн.
Дејан Урошевић
