Тај двадесетосмогодишњи младић је још као дете знао да ће бити глумац. Жељу да се афирмише као уметник показао је још као основношколац када је први пут стао пред камере и то раме уз раме са Драганом Николићем и Николом Ђуричком у чувеном филму „Пљачка трећег рајха“. Први озбиљан професионални ангажман добио је у представи „Острво проклетих“ коју је још у току студија глуме играо у Врању.
Гледаоци крај малих екрана до сада су га гледали у епизодним улогама у серијама „Војна академија 3“, „Група“, „Швиндлери“ и „Црвени месец“. Након завршене прве године студија добио је улогу Благоја Керовића у филму „Бранио сам младу Босну“. Како нам је рекао, то је за њега било фантастично искуство, а са снимања носи много лепих успомена и анегдота.
Свој таленат даривао је публици и у представама „Покондирена тиква“, „Љубавно писмо“, „Пеликан“, „Ваљевска болница“ и многим другим. Радећи на различитим пројектима, како на позоришној сцени тако и у филмској и телевизијској продукцији, упознао је много афирмисаних и старијих колега, од којих је „крао“ занат и са којима се спријатељио.
За „крађу” увек има места, поготово на сетовима. Има толико дивних старијих колега од којих треба „красти” занат и богатити себе. То је једина крађа која није грех. Увек има старијих колега који воле да помогну нама млађима. Сећам се лепих савета од мог првог филмског оца Новака Билбије. Он ми је причао о Шекспиру и како се стих правилно изговара. На сваком новом пројекту научим неке нове ствари и срећан сам што имам прилику да учим, истиче глумац Милан Поповић.
Наш саговорник додаје да се у последње време снима доста различитих серија, које доносе и више могућности да млади и неафирмисани глумци добију ангажман. Ипак, истиче, да је хиперпродукција мач са две оштрице, па сматра да је квалитет серија знатно опао, али да оне најбоље ипак нађу пут до публике.
Будући да је цео свет због коронавируса тренутно у застоју, Милан каже да пошаст која нас је задесила значајно утиче на његов посао јер су позоришта затворена, а серије и филмови се слабо снимају.
Нисмо се предали. Кастинзи за будуће пројекте раде се онлајн. Тренутно имам и онлајн пробе за представу која ће по завршетку пандемије бити премијерно приказана у Врању, објашњава млади глумац и додаје да би волео да пројекти на којима ће убудуће радити буду што различитији, као и улоге јер сматра да је управо у томе чар његовог посла.
Колико год да је тешко за младе уметнике у овом периоду, верујем да се и данас рађају Шантићи, Ракићи, Миљковићи... али не добијају свој простор, јер је шунд довео до монопола који праве вредности покушава да збаци. Изгубили смо дечији образовни програм, а за узврат смо добили промоцију ниских сласти и страсти. Многи оправдавају да се ријалити програми праве зато што то људи гледају. Када је човек гладан и дате му оно што се не једе он ће бити приморан да једе да би преживео. Ако му понудите хлеб он ће пре узети хлеб и јешће га са осмехом. Е тако је и са ријалити програмом. Све је пролазно па тако и ово, закључује Милан Поповић.
Наглашава нам да је за њега глума племенито занимање. Професија га, како каже, учи да уме да схвати друге и како да коригује себе као човека.
Глума је истина у којој нема лажи, а ако се покуша слагати види се одмах. Осећам се лепо када видим људе како одлазе из театра, некада насмејани, некада тужни, замишљени неким питањима која себи до тад нису постављали, прича Милан Поповић, који је 2016. године на фестивалу „Дани малих ствари“ у Требињу 2016. године добио награду за најбољу представу под називом „Play Strindberg“.
Милан је рођен у Суботици, а одрастао у селу Нови Жедник, у којем је одувек важио за талентованог младића. Њиме се у том селу сви диче, а у тамошњој основној школи одувек је био у првим редовима кад год су се спремале приредбе и свечани програми.
О томе колико је глумац Милан Поповић свестран и талентован говори и податак да у слободно време пише песме за децу. Током ванредног стања се прикључио акцији кроз коју су глумци читали приче и песме за децу, те је једну од својих песама и сам рецитовао и објавио на друштвеним мрежама.
Недавно је започео и свој први режисерски ангажман па тако тренутно о свом трошку снима документарни филм о родном селу, који ће се звати „Пустара“.
Увек сам имао подршку своје околине, од учитељице Славице у основној школи, комшија, пријатеља, као и несебичну подршку моје породице. Често се родитељи уплићу у животе своје деце, терајући их да завршавају неке факултете који ту децу уопште неинтересују, лечећи неке своје комплексе. Деци треба дати слободу и пустити их да сами одаберу занимање, јер заиста нема веће среће него радити посао који волите, објашњава Поповић.
Одувек је волео животиње, па су тако у његовом дворишту чести гости биле змије, шкорпије, сове, орлови, папагаји, корњаче и други обични и необични љубимци. Та љубав према биљкама и жиотињама га је и одвела у средњу Пољопривредну школу, али је Милан ипак све своје љубави објединио кроз глуму. Иако пријемни испит за студије глуме није положио из прве, годину дана је читао драме и одлазио интензивно у позориште. Уз несебичну помоћ и савете глумице Миње Пековић из Народног позоришта у Суботици успео је да упише Академију у класи професора Јовице Павића, у којој је и дипломирао 2016. године.
Владимир Бијелић
