Срећом, додаје, живи у студентском кампусу, на ивици Адана, петог по величини а једног од најдинамичнијих турских градова, само 40 км од Средоземног мора.
Ношена духом слободе мог грузијског народа, иако добрано старија од 65 година, излазила сам из професорског хотела и шетала крај оближњег језера. Да би човек живео, мора да удахне ваздух и поздрави сунце, вели наша саговорница.
Мој матерњи језик је необичан, самосвојан и тежак. Српски сам учила по слуху, уз моје студенте. Сад га причам, истина с грешкама, али не размишљајући на грузијском или руском, каже професорка, којој недостају путовања у родни Тбилиси и Нови Сад, где је радила више од деценију.
У Грузији су јој, како каже, млађа сестра, млађа ћерка, син, унуци. Однедавно је прабака.
Од сина имам девојчицу. Желим да је видим, а не знам када ћу. Авиони не лете, траже тест на корону. Компликације. И Војводине сам се зажелела. Тамо имам пријатеље. Зову ме студенти. Врата Новог Сада ми је отворила старија сестра Марина, која је 1975. била прва професорка виолине на тек отвореној Академији, каже Ирина.
Она наводи да не би ни ишла из Новог Сада да није морала, али, по сили закона, због година, морала је 2012. напустити Академију. Срећом смо старија ћерка Манана и ја позване у Турску да предајемо виолину на Конзерваторијуму. Она је турски научила па ми је и преводилац. Јесени и пролећа овде су дивни, али лета врела. Зна да буде и 45 степени, а влажност 100 посто. Часове држим путем интернета, што је баш тешко. Како детету, почетнику, показати свирање виолине кад не зна ни да је наштима?
Даље прича да јој је неизмерну љубав за виолину у душу усадио отац Луарсаб Јашвили, чувени виолиниста, педагог, носилац бројних одликовања ШСР-а, оснивач Катедре за виолу на Државном конзерваторијуму у Тбилисију и заслужни уметник Грузије.
Ако нешто знам, од њега је остало, са сетом ће Ирина.
Било ми је шест година кад је у кућу донео штапић и поставио као да држим виолину. Била сам мало уплашена, не знајући шта да радим, и мислила да сам нешто згрешила. Тата ме је одмерио, сутра донео малецку виолину и почео стрпљиво, са жаром и огромном љубављу, да ме подучава. Док сам повлачила гудало по струнама, он је импровизовао на клавиру. Први концертни подијум била је столица на коју ме је подигао. Исте године стала сам на праву сцену, а с девет сам имала први самостални концерт, наступала и са симфонијским оркестром и имала испуњено детињство, присећа се наша саговорница.
Ипак, сећа се да је некад било мучно.
Играм се с децом на улици, а тата зове да вежбам скале. И тако по четири-пет сати дневно. И данас одржавам форму да студентима могу показати како да музицирају јер, то је тежак посао. Факултет сам уписала код, верујем, највећег виолинисте света, Давида Ојстраха у Москви. Срећа је да будеш поред таквог човека, али друга љубав ме омела. Студије сам напустила, вратила се у родни Тбилиси и удала за Тариела Дугладзеа, диригента симфонијског оркестара, сећа се Ирина.
Неку година касније студије је завршила код оца. Запослила се као асистент и пела педагошком лествицом. Родила је троје деце. Старија ћерка свира виолину, а млађа клавир.
Некад мислим да сам могла више урадити, погово што нисам довољно често наступала, критична је Ирина према себи.
Његош је писао да је у руке Мандушића Вука свака пушка убојита, а Ирина мисли да свака виолина звучи добро кад је у рукама виртуоза. Током вишедеценијске педагошке каријере у родној земљи, Новом Саду и Турској, одгојила је многе врсне музичаре. Само у Србији више од 50.
Моја мајка Тамар Кабурзанија, била је уважена пијанисткиња и омиљен човек, па је наша кућа била је отворена за колеге и студенте, носталгична је често Ирина.
Отац је, како каже, од три ћерке, најстарије Марине, она је средња и Нана, створио волинисткиње.
Све три удале смо се за музичаре, а породичну традицију настављају наша деца и унуци, закључује Ирина.
Вредан поноса је списак земаља у којима су чланови њене породице наступали с познатим оркестрима и музичарима, као и број добијених признања. Јашвилијеви, на неки начин синоним за виолинску музику, потичу од кнежевске лозе чије име на грузијском означава љубичасто цвеће. На прагу девете деценије Ирина често мисли о прошлости, а зна се да, „кад срце запишти, мисао је крива“. Брине за будућност. Теши је да је срећа када прођеш крај апотеке а не свратиш. Ништа те не боли. Кад не мораш у продавницу јер имаш све. Срећа је кад идеш кући јер те тамо чекају.
Јелена Стаменковић
