Наташин опуштенији и осетно ангажован приступ лако конектује гледаоце с темама које пролазе кроз Јутарњи програм. Пробијање тих емотивних баријера је новина, али професионални приступ је увек био присутан у Наташином раду још из периода док је уређивала и водила јутарњи програм, као и емисије „Кључ” и „Тако стоје ствари” на РТС-у. Наташа нам открива како она боји своја јутра, како балансира посао и приватан живот и о чему сањари.
Шта вам све даје снагу и отимизам за ваш карактеристични осмех у Јутарњем програму, кад вести и теме често нису „лепе" и кад делује да се увек бесконачно понављају исти проблеми?
Оптимизам је став, а често и самоодбрана. Исто је и са осмехом. Не знам шта ми даје снагу, некад све, некад ништа, нису сва јутра иста. Оно што је битно, то је да на крају, гледаоци добију сјајан програм који желе још и још и још…
Како изгледа живот кад вам украду „јутра" викендом?
Навикавамо се још увек... Често сам ја радила викендом у животу, наш посао је такав да нема класичне поделе на радне и нерадне дане, међутим, тад нисам била мама, а маме су викендом те које кувају ручак, зову друштво, воде другаре у биоскопе... Још увек се сналазимо Лазар и ја, надокнађујемо пропуштено време, тек су два месеца прошла.
Раније сте деловали помало резервисано, али као да су се срушиле све баријере од гостовања вашег бившег супруга, у начину комуникације с људима, па и навођењу сопствених примера, који су негде додирнули људе. Да ли је то била свесна одлука или природан след у каријери?
Битна је намера и шта човек хоће кад дели своју приватност, а ја сам желела да покажемо да може другачије. Да вам бивши партнер може бити пријатељ, савезник, да се можете поштовати и кад више нисте заједно. Да, ако сте оманули у браку, у разводу не смете.
Имали сте током каријере доста занимљивих и помало инцидентних интервјуа. Који сте често премотавали у глави и желели да сте га другачије урадили?
Као што каже песма „памтим само сретне дане”..
Колико дајете себе у послу, да ли је неизбежно да новинарство постане начин живота?
Увек дајем целу себе свему. Као што на факултету нисам умела да „учим за шестицу”, као што не умем да волим „до пола”, тако је, можда и највише са послом. У животу сам долазила до тачака где престајем да се дајем цела, то је увек био знак да нешто с друге стране не ваља и да је боље стати.
Како „стоје ствари" у балансирању каријере и приватног живота и где леже најчешћи компромиси?
Жонглирам, ходам по жици, пазим да не изгубим равнотежу, забављам се. Данас је другачије. Нема више поделе на посао и кућу… Имамо телефоне, мејлове, друштвене групе, ради се нон-стоп али то је начин живота. Проблем је само ако у том животу не уживате. А ја уживам и играм се.
Постоје ли новинарски, или можда дипломатски снови који чекају прави тренутак?
Рекли су ми једном да ако испричаш свој сан, неће се десити. И ја им верујем :).
Снежана Милановић
