Креативни дуо ради и представу сличног назива „Ко вам даде представу”, а Ненад најављује и књигу у разговору за ТВ магазин у коме открива да ли је провокација неопходна у модерним медијима и кога убија прејака реч, говорника или слушаоца...
Да ли водитељски посао изгледа онако како сте га замишљали када сте „као клинац од своје собе правили велики студио и водили своју ауторску емисију”?
Не. Превише сам га идеализовао, уосталом као и све ствари у животу. Да могу некако да вратим време никада се не бих бавио јавним послом. Уколико желите да се бавите било којим јавним позивом, будите спремни на живот под константним стресом.
Искрено, ја више немам снаге за ту борбу која је врло често немилосрдна. У свакој професији постоји сујета, али овде је та сујета на граници са болешћу, а мој организам одбија да прихвати то као нормално стање и појаву.
За мене је то страно тело и не постоји могућност да ја на такав начин функционишем. Људи мисле да сам јак, да ретко шта може да ме повреди или поремети, али није баш тако. Ја сам само створио око себе тај штит како не би могла свака будала да ми приђе и да се заштитим колико је могуће. Никада нисам волео од себе да правим жртву, тако да радије бирам да људи мисле како сам уображен и дрзак, него јадан и незаштићен.
Сваки посао има другу страну медаље, само што је у овом послу та друга страна толико прљава и одвратна, да једноставно морате искључити емоције и посматрати све хладно и искључиво професионално. Ако једном пустите сузу, то је почетак краја.
Како сте упливали у медијске воде и како је дошло до сарадње са Зораном?
Са Зораном сам аутор и водитељ емисије „Ко вам даде термин” али сам пре тога такође био аутор једне филмске емисије која се емитовала на телевизији Синеманиа. Нисам дуго у овом послу, али немам намеру да остарим на телевизији.
Шта више, мој план је да већ наредне године ставим тачку на целу ову причу и посветим се неким другим стварима. Оног момента када престанете да потпуно уживате у послу којим се бавите, време је да потпуно и одустанете од истог. Неке борбе су ипак узалудне.
Осим водитељског посла, са Зораном играте и у позоришној представи „Ко вам даде представу”. Дрма ли вас трема пред публиком или је истина да сте толико опуштени да шаљете смс-ове током представе?
За разлику од емисије, позориште је једна друга димензија. Волим директан контакт са људима и кад осетим њихову енергију, кад чујем смех и аплауз.
Невероватно се осећам у тим тренуцима. Чини ми се као да имам крила са којима бих могао да прелетим цео свет. Имам трему пред излазак на сцену, али то није трема која ме паралише, већ једна врста одговорности и адреналина. Али када представа почне заборавим на све и трудим се да уживам.
Толико уживам и толико сам опуштен да сам заиста једном мајци послао поруку да ми спреми вечеру. С обзиром на то да ми је мобилни телефон реквизит у представи, трудим се да га максимално искористим.
„Водитељ се сликао го”, „Ненад смртно увредио Исидору Бјелицу”, само су неки од наслова у таблоидима. Да ли вас провокација прати или је ипак стварате?
Дефинитивно стварам провокацију јер се прилагођавам тржишту. Али сам исто тако сигуран да имам у себи нешто провокативно и да би то постојало и да ништа не радим по том питању.
Можда не у толикој мери, али би је свакако било. И заиста се трудим да не пређем границу пристојности и да све буде у мери дозвољеног.
Па бавим се шоубизнисом, нисам пекар или аутомеханичар. Како год да окренете ја сам ходајућа провокација.
Наравно, то није било могуће у почетку, али сада већ имам ту сигурност и самопоуздање које ми не дозвољава да направим грешку чак и када се заиста куцкам са неким у току саме представе.
Људи мисле да је то део сценарија и сви срећни. Такође, свака представа има своју причу. Увек се деси нека анегдота коју препричавамо данима. Никада нећу заборавити моменат, када на самом крају Зорана и ја играмо уз неки џез.
И то мора да буде озбиљан моменат и да се људима покаже суштина саме представе, и баш тад, Зорана ме случајно удари у главу стакленом куглом коју је у заносу погрешно окренула.
Нисмо могли да се суздржимо, обоје смо окренули леђа и почели да се смејемо. Публика је препознала ту спонтану ситуацију и наградила нас аплаузом.
Дешава се и да заборавимо текст, па кренемо са дозвољеном импровизацијом која се често испостави као боља верзија од оригиналне. Све то је слатко и даје чаролију овој бајци коју ми живимо на позоришној сцени.
На друштвеним мрежама често постављате клипове у којима глумите, имитирате, играте, имате ли још неки креативни вентил који нисте показали?
Не смем да се шалим са мојим креативним вентилима, јер се на крају све обистини. До краја године снимићу и једну дуетску песму за коју сам ја написао текст, а зове се „Империја”.
Биће занимљиво јер ћу то урадити са певачицом из Немачке. Она је нашег порекла али годинама већ ради и живи тамо. Почетком фебруара планирам да објавим и књигу чији је радни наслов „Ко вама даде књигу” и која ће бити посвећена емисији.
Тада ћемо прославити пола деценије постојања, и волео бих да та књига буде поклон свим људима који су нам пружили подршку. Та књига ће бити као нека врста илустрације свега што смо урадили са пуно фотографија и најзанимљивијим изјавама из емисије.
На камерама је забележено и чувено падање у несвест током емисије „Ко вам даде термин”, за које нико више не може бити сигуран да ли је било стварно или случајно због ваше репутације мајстора провокације. Плашите ли се судбине дечака који је викао „Вук”?
Падање у несвест је било договорено пре снимања емисије. Гост нам је поред Срђана Марјановића био и човек који је идејни творац „Немогуће мисије” па смо одлучили да га изненадимо.
Ја сам само урадио оно што се од мене тражило, медији су се примили и искрен да будем, била је одлична реклама, како за мене као појединца, тако и за саму емисију.
Не плашим се ничега јер сматрам да радим све што је дозвољено у овом послу и да не прелазим границу. Сложићете се са мном, да маркетинг који ја направим самом себи, у свету кошта на дестине хиљаде евра.
Тамо постоји читав тим људи који се бави тим стварима, а овде ја све радим сам. Јер мој посао није само да станем испред камере и причам, то време је прошло, а и нисам особа која воли да је укалупљена.
Сматрам да на прави начин користим све своје способности и да слободно могу да будем поносан.
Да ли оштар језик више боли вас или оног кога оплете, односно колико пута сте зажалили што сте нешто рекли?
Признајем, зажалио сам неколико пута због свог оштрог језика, али сам неко ко уме да се извини и замоли за опроштај.
Међутим, већи проблем од тога су људи који не разумеју да сам ја неко ко има прилично јасан став и да га и прилично јасно износим. Не умем другачије, а и нећу.
Никада никога нисам називао погрдним именима јер је то примитивно, али апсолутно имам то право да ми се нешто допада или не, и да то јавно кажем. Ако то некоме смета, па Боже мој, да ли бих ја тим стварима требало да се бавим.
И не сматрам да имам толико оштар језик, колико људи на овим просторима не желе да чују добронамерну критику.
Овде нико не жели да прихвати савет, да саслуша, сви су најпаметнији и сви све најбоље знају. И онда када ја кажем нешто, испада да сам дрзак и оштар. Па ОК, нека буде, немам ништа против.
Како би изгледала ваша савршена емисија или представа?
Имам ту срећу да већ радим и савршену емисију и савршену представу.
Снежана Милановић
