Не сећам се да нас је икада мазила. А ипак смо је јако волели. Барем ја јесам, за остале унуке, не могу да тврдим. Била је од оних јаких, самовољних жена што је увек терала по своме. Новине је свакодневно читала, са телевизором се редовно свађала, кошарку је обожавала, а љубавне викенд романе је гутала. Под њеним креветом налазило се море уплаканих сиротица, богатих лепотана и срећних крајева љубавних заврзлама. Чинило ми се као да је увек гледала себе, мада су неки тврдили да је искључиво гледала свој задњи део тела. Умела је да збија шале са људима и њиховим карактерима мудро и духовито, а неке од најважнијих животних лекција, од ње сам научила.
Једну лекцију назвала сам „помада“. Падне ми на ум када год чујем или видим да се неко ишчуђава женском дотеривању. Тетовирају обрве, попуњавају усне силиконом, буше носеве, стављају пирсинг и сличне болне акције предузимају, не би ли биле по мери модерних канона лепоте. До пре неку годину, чуђење је изазивала и претерана шминка као и вештачке трпавице и нокти. Данас то већ спада у класику. А моја је мајка Јула причала како су се спремале за прело док је она била девојка, па су кришом узимале помаде (креме), па су се мазале, да би лепо мирисале, а образе би мало жустрије прстима трљале, да би се заруменеле. Док би ишле на прело, старији људи који су седели пред кућама, за њима су гласно говорили: „Пу, што сте се нагрдиле, цели шор усмрдиле!“ А оне би се кикотале и правиле се да нису чуле, хитале су да заузму место око ватре и поваде своје ручне радове, па да кришом, као да уопште нису ту због тога, посматрају који ће момак највишу ватру прескочити. Па би певале, хеклале и преле све до мрклог мрака, све тако напомадисане. Мајка Јула се сећала тих лудих провода са одређеном сетом, па је са подсмехом, али и са добром дозом прихватања и разумевања коментарисала модерну шминку осамдесетих. Знала је она да је то иста она помада, само мало унапређена, и није инсистирала на томе да је у њено време све било боље. Само је било другачије. „Помада“ је једна од првих лекција о прихватању у мом животу. Друга је мајка Јулина изрека „Свака луда има своје весеље“. То би изговарала када год би се у кући повела прича о нечијем необичном, или неразумљивом понашању. Дуго сам мислила да је у речи „луда“ поента те реченице и мислила да мајка Јула све који не мисле или се не понашају као већина, сматра лудама. Касније сам схватила да је то начин да прихватиш различитости, да прихватиш да свако има своје разлоге зашто се на одређени начин понаша и да га пустиш на миру, ако га то весели, а тебе не повређује.
Мајка Јула је била посебна. Знала је шта хоће, а још више шта неће. Мада је била строга, умела је да прихвати промене и све да разуме, а опет је успевала да тера по своме. Данас бисмо рекли да је била особа са интегритетом. Зато сам је јако волела, иако ме није мазила. Била је мајка Јула некако баш своја, а опет и моја.
Нина Мартиновић Армбрустер
