Појаснио је да је то разлог што је човеку много лакше покварити расположење него му га поправити.
Разумем да је у питању еволуција, 'ајде добро. Али зар немамо већ довољно искуства да знамо да нам лоше расположење доноси још више лошег расположења? Како је могуће да допуштамо себи да нам нешто или неко константно квари ову игру звану живот, када знамо да смо заправо ми једини руководиоци сопственог расположења? Када слушам већину људи око себе, видим и како.
Мали број нас преузима одговорност за сопствено емотивно стање. Стално смо у потрази за спољним факторима који ће нам га поправити или покварити. И није само спора еволуција мозга крива што нас је лакше повући доле него горе. Већ и сама реч „горе“ подразумева неки напор: много је лакше силазити низ степенице, него се пењати уз њих, јел' тако? За пењање уз степенице мора да постоји мотив, мора да постоји неки циљ који желим да досегнем, па морам да уложим напор да подигнем једну ногу, па другу, а за силазак се побрине сама гравитација: само испружим ногу и ето ме степеницу ниже. То је лакше, наравно, али силазак је синоним за линију мањег отпора, што никада не доноси бољитак, а пењање је већ друга прича и значи постизање неког успеха, у било ком смислу.
Данашњем човеку када кажеш да је потребно да уложи неки напор, он у главном одмах има отпор. Сви бисмо да нешто добијемо и да постигнемо, а да се ни мало за то не потрудимо. Читава се цивилизација заснива на принципима „лако и без труда“, а на тај начин ће и ово мало еволуције што смо постигли брзо да се суноврати на ниво испод пећинских људи.
С обзиром на то да сам у годинаа када ми „тако сви раде“ више не пије воду, из петних жила се трудим и вежбам да управљам својим расположењем, да држим своју вибрацију што вишом, и да тако креирам лепшу стварност од оне која је у свеопштој понуди. Проналазим мотивацију у свакодневном животу који посматрам, упијам и у потпуности живим, захвална на свим тренуцима, па и на оним споља гледано нежељеним. Када већ знам да се све догађа да бих нешто савладала и научила, ја сам и на њима захвална, а то по природи ствари подиже вибрацију, и ево ме баш тамо где желим да будем: све мање подложна силама које ме вуку доле, захвалношћу као златним штитом чувана, све више радосна.
Нина Мартиновић Армбрустер
