Тако мени бриге изгледају. Као камење на равном путу. Већи део живота био ми је испуњен бригама, а морам да признам да ми се и сада, појаве на путу, чешће него што бих то волела. Зато овом приликом истражујем ту тему.
Реч „брига“ обично повезујем са мајком, не само са својом покојном мајком која је стварно много и стално нешто бринула, него са свим мајкама. Као да је брига уграђена у свакодневни ток мисли сваке мајке. Понекад ми се учини да осећај бриге надјачава и осећај љубави и нежности и све друге осећаје карактеристичне за мајчински однос према деци. Као да је мајкама неко усадио да осећај бриге стављају на прво место, испред свих других осећаја. Као да их то још више учвршћује у улози мајки и као да ако су мање забринуте, мање су мајке. Разговарала сам са понеком мајком о теми бриге и све су ми објасниле да је то сасвим природно осећање и да се против тога ништа не може. А мени се ипак чини да се осећај бриге јавља тамо где недостаје осећај поверења. Ако се бринемо да беба неће имати довољно млека, то значи да немамо поверења у своје капацитете или у своје способности да јој млеко обезбедимо. Ако се бринемо да дете неће добити добре оцене, то значи да немамо поверења у његове способности и памет које му ми нисмо довољно помогли да развије. Ако се бојимо да ће поћи неком странпутицом, то опет значи да немамо поверења у своје васпитање којим смо га одгајали. Рекла бих зато да брига о другоме нејчешће долази из недостатка поверења у сопствене вредности и способности. Више пута сам се уверила да када са пуним поверењем препустим животу да ми донесе оно што је за мене најбоље, то се стварно и деси. Долазе ми у живот све неки корисни догађаји из којих нешто учим, због којих напредујем, или који ме јако радују. А када ме ухвати неки неспокој па почнем да бринем унапред, створим сама себи велику тензију и често врло закомпликујем читаву ситуацију. Брига у мени ствара напетост, врло често и раздражљивост, а ти осећаји баш и нису нека добра основа за извршење било којег задатка који живот пред мене постави. Деси се наравно и да се живот одвија тако да увидим у неком тренутку да је брига била безразложна, али ти увиди обично дођу већ када сам се добрано насекирала, изнервирала и намучила да постигнем нешто што сам намерила.
Насупрот томе, када се са поверењем у живот препустим ономе што ми доноси, све се одвија глатко и уз велико задовољство, често изгледа као да се све дешава „само од себе“. У тим тренуцима схватам идеју да је живот једна игра и да је мој задатак да се играм, а где сте видели да су они који се играју забринути? Што више у игри уживамо, мање разлога за бригу имамо. Деца ретко брину, јер деца добро знају: све је добро, догод се играју. Боље да се играм, него да бригам.
Нина Мартиновић
