Онда мора да прође неко време док поново не бљесне на небу. У једном се периоду ни не види излазак, само сјаји иза зграде дајући јој неки свечани ореол и већ кад јутро одмакне, провири иза ње. Док та огромна зграда није никла на том месту, Сунце се слободно шепурило, цело је небо било његово. А сада се све више отима за парчиће слободе, не би ли обасјавало људе и биљке и сва друга бића чији опстанак од његовог сјаја зависи.
Не смем ни да замислим како ли је тек у великим градовима са огромним облакодерима. Па тамо Сунце ни не силази испод педесетог спрата! Људи га виде вероватно само у подне када нема сенке. А то зна се, не траје дуго. Никада ме нису привлачили ти велики градови. Чини ми се да што су градови већи, у њима су људи све мањи. Тачније, све су мање људи, јер све је мање онога што их чини људима. Све је мање Сунца које даје живот, а све је више сенки и мрачних пролаза. Све је мање биљака, а све више издувних гасова. Све је више социјализације, а све мање дружења и гледања очи. Људи одлазе у биоскопе, позоришта, на разне скупове и догађаје, али су све више отуђени и усамљени. Живе у страху једни од других, повлаче се у себе и своје мале кутије, поређане у редове и на спратове, уз друге кутије у којима живе људи које не познају и од којих наравно непрекидно страхују. Страхују управо зато што их не познау, а на вестима само страшне вести о непознатима слушају. Од свакодневних страхова чула им отупела, па више ни не чују ни не виде како треба. А и да виде, шта да гледају? У недостатку Сунца, све су боје посивеле и све се увек дешава као у неком сумраку. А сумраци су стварно суморни ако знаш да ни сутра Сунце неће добити битку са непробојним планинама од цигле и бетона. Ипак, људи и даље бирају да живе ту, у том сумраку, уверени да су баш удобно упаковани у својим малим кутијама, збијеним и наслаганим у многобројним редовима. Мало им је чудно што су депресивни и безвољни, али толики људи имају исте симптоме да је и то стање постало нормално. А само мало више сунца, све би то поправило. Али авај! Будући да га све више високих зграда заклања, Сунце се од људи отуђило. Скоро га уопште не познајемо, баш као ни комшију са истог спрата. И почињемо (логично) да га се плашимо. А страх од онога што ти даје живот, не може много тога доброг донети.
Немам овога пута неку своју мустру коју бих користила у борби против крадљиваца Сунца, али му се сваки пут када га угледам, истински обрадујем и захвалим што се опет појавило. И када ми поподне лагано залази иза леђа, потрудим се да ми тугу, што на прозорима и терасама оне големе зграде никога нема да ужива у призору заласка, замени радост због уживања у одсјау тог призора, у одсјају што долази од мноштва затворених прозора.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
