Постоје бројна јела о којима се може писати, али за мене су најлепша она која се на лицу места уберу и поједу.
Овог лета сам обишла неколико наших планина и изнова се дивила њиховој лепоти. Ако изузмемо све већи број борова који се суше угушени неком чудном сивкасто-зеленом напашћу, све остало је доживљај за уживање и памћење. Изласци и заласци се такмиче ко ће својом величанственошћу да освоји више дивљења, цветне ливаде се размећу богатством мириса и боја, а планинска трпеза разних бобица раскошно се простире на све стране. На једној сам се планини најела дивљих малина, на другој су ме купине освежавале, а на трећој су боровнице крепиле и дух и тело, јер су ме нахраниле, а и прсте офарбале. Опет сам затечена осећајем којим ми тело говори колико је храна из природе квалитетнија од оне коју иначе набављамо у продавницама. Плодови из природе су блажег укуса. Нису ни упола слатки, а ни кисели као они са полица. Ситнији су и неко би рекао неугледнији, али када уморна од планинарења наиђем не неки од њих, сваки пут се одушевим несвакидашњим осећајем који ми обрадује непца. Верујем да није у питању само укус свежине из природе, него и тај помало свечани тренутак када ту у нетакнутој дивљини, једно мало чудо природе привуче баш мој поглед и позове баш моју руку да га уберем, и баш мене да га окусим. У мени тај доживљај сваки пут пут изазове велику радост и што је најзанимљивије, веома брзо осетим ситост. Довољно је да поједем само неколико боровница које су много мање од оних у радњи, па да осетим како ми је та количина сасвим довољна да ме освежи и поврати енергију. Тело препознаје када је нешто природно. Сунце још увек сија у свакој од сићушних бобица, оштар планински ваздух још увек обогаћује укус, а јутарња роса још увек даје свежину и то све заједно сигурна сам, чини плодове природе енергетски богатим, што организму доноси добробит чак и у веома малим количинама.
Познајем много заљубљеника у природу, а посебно у планине, и знам да свако од њих има слично искуство. Природа нуди право изобиље свега што нам је потребно. Питање је само да ли ми заиста још увек осећамо шта нам је стварно потребно. Да ли нас радује оно што нам стварно храни и дух и тело, или нас радује само да је свега што више, да је све веће, боље и новије, ма колико да је празније? Неки налицкани, напумпани и беспрекорно упаковани производи могу да преваре наше очи навикле на нападне рекламне кампање. Могу да преваре и наша чула отупела од све веће количине појачивача укуса. Али наш организам који још увек има урођену мудрост да осећа шта је за њега добро, не могу да преваре и он ће колико год да га затрпавамо том вештачком храном, убрзо тражити још, јер енергију не може да добије од гомиле укусног ничега. Планинска трпеза нас чека да нас нахрани, опорави и оздрави, наше је само да је од сопствене небриге сачувамо и са поштовањем и захвалношћу густирамо.
Нина Мартиновић Армбрустер
