Нинине мустре: Право

Комшијска зимзелена оаза у близини наше терасе представља неисрцпну инспирацију за пажљивог посматрача и заљубљеника у природу. Читав један свет птица и инсеката живи у тим крошњама, а ми смо са тим светом у добросуседским односима.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Осим са свракама. Њих смо доживљавали као неке насилнике који су малтретирали голубове и остале птице и стално смо их терали гласним тапшањем. Већ сам писала о томе какве су све штете правиле те гласне дрекавице и колико су ме секирале. А онда се нешто променило.

Супруг је једног дана приметио да једна сврака долеће са гранчицама у кљуну. Нисмо одмах били сигурни, па смо неко време обраћали посебну пажњу на то шта се дешава у тујама, а затим смо закључили: свраке праве гнездо баш ту, у комшијским тујама. Била сам прилично збуњена помешаним осећањима.

Са једне стране, имала сам порив да их отерам како би слабије, мирније и по мојој оцени доброћудније птице мирно живеле, без страха од тих по мом уверењу бахатих лопова. Али, гранчице су и даље стизале и на врху једне од туја, почело је да се формира једно неугледно и неуредно, али ипак право гнездо. Био је то нечији будући дом, и било је очигледно да су се породице питомих голубова, дивљих голубова, врабаца и осталих становника у тујама некако усагласиле и договориле, те су парче крошњи поделиле са свракама.

Можда и умишљам, али делује ми као да свраке не креште онолико колико су раније крештале. Скоро да нас само кратко поздраве када изађемо на терасу. Њихово гнездо једва се назире, али свакако је ту, штрче му гранчице, а можда су већ и јаја у њему. Видећемо ускоро хоће ли се граја у крошњама појачати.

Сада сам уверена да су раније свађе међу птицама управо и избијале због покушаја сврака да се уселе у комшилук. Ми смо терајући их мислили да бранимо птице, а у ствари смо се мешали у њихове преговоре. Покушали смо да се умешамо у природне процесе међу птицама и да ми одлучимо ко има право где да борави, а мајка природа све то сама, много мудрије од нас удеси.

Свако има право на своје место у овоме свету, и свако у њему има неку своју улогу, задатак и смисао. Колико год се нама људима чинило да тачно знамо шта, где, коме и како припада, ми у ствари појма о томе немамо, јер свет посматрамо искључиво из свог угла, а одатле се туђи углови не виде, па нам се чини да ни не постоје. Покојна сликарка и ванвременска уметница Оља Ивањицки, у једном интервјуу ми је испричала како се одувек питала ко је тај који себи даје за право да прстом покаже на живог јастога у акваријуму и каже: „Овог хоћу за вечеру“. Та нам се прича често мотала по главама током процеса промене нашег расположења према свракама. Ко смо ми? Имамо ли право? Ко нам је дао то право да само зато што смо јачи и већи одлучујемо о судбини неких других бића? Боље би нам свима било да живимо и да пустимо друге да живе, да не судимо и не кудимо, него да сам живот подржавамо. Сваки је живот вредан. Било чији, па и сврачији.       

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести