Нинине мустре: При­ја­тељ­ство

. Мо­же то и дру­га­чи­је да се ка­же: ка­кве љу­де и до­га­ђа­је при­вла­чи­мо у свој жи­вот, не би ли нам ука­за­ли на то шта се још нео­т­кри­ве­но или не­све­сно са­кри­ве­но на­ла­зи у на­ма, а вре­ме је да то при­ме­ти­мо, осве­сти­мо, при­хва­ти­мо, и ако нам не слу­жи ви­ше – от­пу­сти­мо. Или са­мо да му се ра­ду­је­мо, ако је за ра­до­ва­ње. У глав­ном, при­ме­ћу­је­мо да све све­сни­је при­ме­ћу­је­мо зна­ке око се­бе. Та­ко се отво­ри­ла те­ма за ову при­чу, ко­ја на­рав­но има ве­зе са свим до­са­да­шњим при­ча­ма.

По­сма­тра­мо де­вој­чи­цу ко­ја се игра спи­рал­ном играч­ком, пра­ви од ње на­ру­кви­цу, пу­шта је да па­да и да се вра­ћа на ру­ку и вид­но ужи­ва у сво­јој но­во­сте­че­ној ве­шти­ни. У јед­ном тре­нут­ку, са дру­гог кра­ја ре­сто­ра­на, при­ла­зи јој де­вој­чи­ца слич­них го­ди­на, за­ди­вље­но гле­да играч­ку, пру­жа ру­ку и узи­ма је. Пр­ва де­вој­чи­ца јој са осме­хом пре­пу­шта сво­ју на­ру­кви­цу и по­чи­ње игра. Вр­те је, окре­ћу је, ста­вља­ју на јед­ну па на дру­гу ру­ку, ка­че је на је­дан ма­ли кан­де­ла­бер, ски­да­ју, на­ме­шта­ју, рас­те­жу и ску­пља­ју. Та игра без мно­го ре­чи, али са мно­го осме­ха и ра­до­зна­лих по­гле­да тра­је све док јед­ни и дру­ги ро­ди­те­љи не по­зо­ву де­вој­чи­це да кре­ну да­ље.

Њих две се по­гле­да­ју, на­сме­ше се јед­на дру­гој и од­ла­зе. Њи­хо­ва игра би­ла је као не­ки плес. Та­ко су ла­ко сту­пи­ле у кон­такт да сам по­ми­сли­ла ка­ко би тре­ба­ло сни­ми­ти је­дан ма­ли филм и при­ка­зи­ва­ти га љу­ди­ма ши­ром све­та, да се се­те ка­ко је за­пра­во ла­ко при­ћи дру­гој осо­би и пре­пу­сти­ти се пле­су за­јед­нич­ких ин­те­ре­со­ва­ња и ужи­ва­ња. У ро­ку од пар да­на, на­ле­те­ли смо баш на та­кав је­дан филм. Љу­ди­ма у ре­сто­ра­ни­ма при­ла­зи­ла су де­ца са за­дат­ком да се упо­зна­ју и да по­ку­ша­ју да се спри­ја­те­ље. Сви су љу­ди ле­по ре­а­го­ва­ли. Рас­при­ча­ли би се са де­цом, да­ва­ли им ис­кре­не од­го­во­ре на пи­та­ња, сме­ја­ли се, ша­ли­ли се, баш као да су нај­срећ­ни­ји на све­ту што су сте­кли но­вог дру­га­ра. У ком то тре­нут­ку пре­ста­је­мо да бу­де­мо отво­ре­ни и ис­кре­ни као де­ца? Шта је по­треб­но да се де­си да са пу­но по­ве­ре­ња при­ђе­мо не­по­зна­тој осо­би и да без ика­квих оба­ве­за или оче­ки­ва­ња јед­но­став­но про­ћа­ска­мо? Не­ки тре­ну­так по­де­ли­мо. По­кло­ни­мо. Од че­га се чу­ва­мо, че­га се то пла­ши­мо? Па сви ти љу­ди око нас су са­мо на­ши од­ра­зи, за­што би­смо се бо­ја­ли да упо­зна­мо се­бе ма­ло бо­ље? Ле­по је то што од­ра­сте­мо, али не тре­ба да до­зво­ли­мо да при том у не­ким сво­јим вр­ли­на­ма за­кр­жља­мо. Га­ји­мо и да­ље раз­дра­га­ност, по­вер­љи­вост, љу­бо­пи­тљи­вост и отво­ре­ност. Па шта ако смо не­ка­да из­и­гра­ни? Ба­рем са­да уме­мо на вре­ме да пре­по­зна­мо ка­кву нам то по­ру­ку но­си.

Див­на су она ста­ра при­ја­тељ­ства ко­ја тра­ју и ка­да се ду­го не срет­не­мо, али зна­мо да смо ту јед­ни за дру­ге. А во­лим и да не­ког но­вог упо­знам. Мо­ја ра­до­зна­лост ра­ду­је ме, као де­те што се ра­ду­је но­во­ме дру­га­ру. Чак и ако се вре­ме­ном не збли­жи­мо, о се­би увек не­што но­во на­у­чи­мо. У ства­ри се са још јед­ним де­лом се­бе спри­ја­те­љи­мо.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com