Мој „случај“, није што је мој, не припрада овој одокативној статистици. Ја сам после подужег животног периода у којем сам све своје снаге усмеравала да прикријем своје грешке, успела да прихватим своју несавршеност и почела да признајем себи, а и другима када у нечему погрешим. Догодило ми се то онда када сам увидела да су грешке изазови и подсетници који ми помажу да учим и да се развијам, али то није тема ове приче. Овде желим да поделим мустру како сам открила формулу да превазиђем све последице признавања својих грешака.
Почело је тако што сам своје грешке признавала шалећи се на свој рачун. Моја природа ми је тако налагала, јер сам се тако боље осећала. Ваљда ми је хумор ублажавао осећај кривице. Најважније ми је било то да та истина не остане у мени, јер она временом неће више да трпи тај затвр, хоће напоље, узнемирава ме, па још кад их накупим више, створи се критична маса њих неизговорених, па се унутар мене направи побуна која екскалира у болест, кад већ нема другог начина да ми допре до свести.
Зато ја на свој начин, дакле углавном кроз шалу, признајем своје грешке. На моје велико изненађење, моју отвореност и спремност да признам неку своју назовимо је слабост, моје окружење готово увек доживљава као прилику за напад. Зверима се то учини као да сам рањива и чим то нањуше, одмах навале. Тај тренутак дуго нисам успела да превазиђем. Моја је намера била да обелодањивањем своје грешке обезбедим простор за јасније сагледавање ситуације и створим могућности за лакше и брже решење и исправљање те грешке.
Рачунала бих на то да је много лакше доносити исправне одлуке ако ситуација није замагљена и реалност није искривљена, а то је могуће само када је истина огољена. Зато сам бивала потпуно затечена нападом отровних стрелица коментара и злурадих опаски. Уместо да се насмејемо и кренемо у решавање ситуације, нашли бисмо се у непријатној атмосфери која би нас од решења само удаљавала. Тако сам се годинама питала како да то променим. Често сам прибeгавала манипулацији, избегавала да признам грешку макар и кроз шалу, и самостално, кришом, тражила излаз.
А онда сам временом од живота добила на дар (хвала ти љубави) довољно оштар мач, да одбијем и сасечем све отровне стрелице које ми зверчице упуте. Две су стране тог мача: истина и искреност. Иако се оне у почетку стидљиво помаљају испод дебелих наслага страха од неодобравања, што их више користим, оне су све јаче. И гле, уз њих, и ја сам све јача. Све брже устанем сваки пут кад паднем. За то је потребно много снаге, а и храбрости да будем отвореног срца. Али је награда моћни, бљештави штит саткан од радости.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
