Да се не лажемо, лакше би ми било то и данас, али данас схватам да је не само узалудно, него је и врло штетно по моје здравље, а и штета је по живот који се тако траћи уместо да се живи. Све на овом свету има своје време, па тако дође и време када кажипрст почне озбиљно да боли од упирања у друге које сматрам кривцима за своје животне околности. Када тај болни кажипрст савијем у жељи да бол прође, приметим како се фино уклопио са три преостала прста који, гле, сви показују према мени.
Има једна мудролија која каже да ако немаш шта да радиш, ради на себи, јер ту увек има посла. Могло би се додати да је тај рад мукотрпан, тежак, препун замки и изненађења у главном непријатних, али је и најисплативији од свих послова којима човек може да се бави.
У то сам уверена сваким даном све више и захвална сам на свим оним књигама које сам читала и свим интервјуима које сам слушала, а који су у почетку били некако смешни, претенциозни и често звучали бесмислено, али су ме ипак привлачили. Из ове садашње перспективе, јасно ми је да је отпор према причама о раду на себи био природна последица тадашњег стања моје свести.
Стање се у међувремену малчице променило и ја сам се корак по корак, латила тог рударског посла, рада на себи. И данас већина људи са којима се срећем тај рад на себи схвата као фолирање или пролазну моду. Мисле да је то нека измишљотина доконих који не знају шта ће од себе па као раде на себи. А то је чини ми се, само тврдоглаво одбијање да се преузме одговорност за сопствени живот јер смо од малена научени да је увек нешто друго или неко други крив за нешто што нам се у нашем животу не свиђа.
Преиспитивање својих поступака и сагледавање сопствених заслуга за стање у којем се налазимо је врло комплексан задатак који је готово немогућ без помоћи других људи. Сами себе не можемо да видимо без огледала, а у овом случају, други људи су наша огледала. Моја прва реакција када ми се нешто у том огледалу не допада јесте да се окренем и одем, а знам људе који би најрадије разбили огледало. Рад на себи подразумева да полако освешћујемо да једино променом у себи и на себи, можемо да променимо и тај одраз у огледалу. Зато је прихватање сопствене одговорности почетак рада на себи.
Како је време пролазило, почело је да ми се допада да радим на себи. Неки моји мрачни делови које дуго нисам видиела, кроз освешћивање доживљавају велике трансформације и неке се моје мане претварају у своје супротности. И баш ме радује када видим да се мењам и да сам у нечему боља него што сам јуче била. Тај рад јесте тежак и непрекидан, али доноси олакшање и задовољтво, а то ослобађа огромну енергију коју више не траћим на оно што нема смисла, него је инвестирам у себе и радујем се резултатима које свакодневно примећујем. То ствара сталан, наизглед безразложан осећај среће који се новцем купити не може и неће. Па ко онда не би радио на себи?
Нина Мартиновић Армбрустер
