Први пут смо били у Бугарској и сећам се да смо се паралелно, скију по скију, пењали уз „падавину“ како је брат назвао падину на свом првом скијању у Словенији. Након пењања, уз татина упутства о положају тела и ногу, спуштали бисмо се до подножја и заустављали на „контрападавини“. Сећам се да сам једном чак ишла на вожњу жичаром са татом. А жичара је била једна сајла на коју се качило нешто што је личило на вијачу. Када смо стигли до врха, ја сам причекала да тата веже ту вијачу око појаса, па смо се заједно спустили доле. Била је то за мене лудо вратоломна вожња, мада ме је тата чврсто држао испод пазуха, а скије су ми биле између његових скија. Свеједно, за мене је то био подвиг о којем сам усхићемо причала данима. Следеће скијање је било на Дивчибарима. Тата је увече свирао у хотелу, а ми смо за време распуста били код њега. Чак смо имали и свој дечији програм до цртаног филма у 7 и 15. Певала се „Пећина строга“ и остали хитови тог доба и завршавали смо са „Пао Коста с' моста, за данас је доста.“ А преко дана, скијање! Опет бисмо сами скијама „штампали“ стазу на једној „падавини“, али овога пута тата је постављао препреке у виду штапова које је требало заобићи, и капија од штапова испод којих је требало проћи. Било нам је невероватно забавно и лепо, осим грудвања, мени мање забавног. Споменула сам старијег брата, зар не?
Прошло је много различитих скијања од тада. Било је и такмичарских успеха међу новинарима скијашима. И сама сам бар десетак људи научила да скијају, а савладала сам и борд. Прошла су и она времена када бисмо се брат и ја вратили са викенда са друштвом и онда без прекида спавали по 24 сата. Није се на планини имало времена за спавање, само провод и скијање. Прошло је лудовање и ризична јурњава, али одушевљење том једноставном, а опет комплексном и изнад свега пријатном вештином, код мене још увек траје.
Рекла бих да је поред физичке активности на свежем ваздуху, скијање корисно и због тога што без свесне присутности у вожњи, нема доброг скијања, ни уживања. Колико год да је техника скијања напредна, и најмање скретање пажње са вожње може да доведе до проклизавања, губљења ритма, померања тежишта тела назад, што води губљењу контроле скија и онда вожња престаје да буде уживање, већ се претвара у спасавање, а често на крају и у падање. Скијање је одлична вежба за свесну присутност. Попут сваке „падавине“ живот има тврде делове преко којих се мора мало јаче зарубити оштрим ивицама, има брдашца (хупсере) што се морају вешто савладати, а има и стрме низбрдице после којих би се требало умети зауставити. Ако са пуном пажњом не примећујем све оно на шта у животу наилазим, лако ће ме неки хупсер изненадити, или ћу на леду проклизати, или ћу изгубити равнотежу, па се нећу на време зауставити. У свему томе можда ћу још некога и повредити. За разлику од животних ситуација, након којих често прође неко време док не сагледам последице своје одсутности, на скијању je све одмах јасно. Уз мало таквог вежбања, стварност ми уместо падавина, испуњава милина.
Нина Мартиновић Армбрустер
