Прича ми је била фасцинантна, јер и сама верујем да је човеков организам способан за све што замислимо, само је важно да умемо да га користимо.
Плес о којем је реч, зове се „Сомбреро Компликадо“ и већ само његово име говори о чему се отприлике ради. Кажем отприлике, јер тек када сам и видела демонстрацију плеса, било ми је јасно колико је компликован. Делује врло лепо, сензуално и некако течно, када га игра пар који уме. А када се мало успори, види се да су им руке толико замршене, покрети захтевни и компликовани, да је јасно колико концентрације морају да уложе како не би једно друго повредили.
Да, баш тако ми изгледа тај плес у којем се преплићу руке око тела и главе, померају се лево десно, горе доле, замрсују и одмрсују на све стране. После неколико минута чуђења како ли то све успевају, синула ми је идеја да се тако заправо и у животу одвијају ствари. Када год се у некој ситуацији заглавимо и неопходно је да променимо перспективу из које је посматрамо или боље речено потребно је да се „отрезнимо“ од дотадашњег начина гледања на ствари, неопходно је да се добро концентришемо на нешто сасвим друго.
Најбоље и најједноставније решење је да се концентришемо на себе, своје тело, свој ум и на њихове способности, које су барем у теорији, безграничне. Зато многи говоре о обраћању пажње на дисање као првом кораку ка успостављању мира, равнотеже и основе за даље, неометано деловање у било којој ситуацији. Када се концентришемо на једноставну радњу које углавном нисмо ни свесни, тада се све снаге нашег бића усмере у том правцу, отпадају непотребне, углавном бесмислене бриге које се тичу будућности, или крејње ометајуће незадовољство које се у главном тиче прошлости.
Останемо само ми и тај тренуитак у којем живимо, са отвореним бескрајним низом могућности које нам стоје на располагању. Свесно дисање нас ресетује и отрезни у тренутку, баш као што Сомбреро компликадо може да ресетује уморне и деконцентрисане играче, били припити или не.
Друга драгоцена поука целе ове приче јесте у дуготрајном вежбању у циљу постизања перфекције и потпуне хармоније. Плесачи, да би играли плес Сомбреро комликадо, морају да га познају веома добро. Уколико то није случај, морају да плешу врло споро и пажљиво, учећи корак по корак и усклађујући се са партнерком. Дакле, потребно је стрпљење и вежбање, да би то на крају постало једноставно, да би текло глатко и пријатно. И баш је тако и у животу: када се заглавимо у неким околностима, потребно је да се „тргнемо“ да се нечим другим (читај „собом“) позабавимо и да се на тај начин ресетујемо. Јесте компликовано, али није тешко, потребно је мало стрпљења и поверења. У себе, наравно.
Нина Мартиновић Армбрустер
