Али разумете шта хоћу да кажем. Ето докле је човечанство догурало: од неопходности да разликујемо крајности, како бисмо научили шта је баланс, ми смо почели да живимо искључиво у складу са тим крајностима. Или, или. То је за мене веома тужна појава и тешко ми је да се привикнем на њу.
Од малена нас уче да ако си за једну страну онда си противник друге. А у ствари је правилно да ако си за једну страну, онда то значи да прихваташ да друга постоји. Јер да друга крајност не постоји, не би било ни ове на којој је твоје становиште. Једноставан пример који би мало појаснио ову наизглед апстракцију, могао би да буде испијање омиљеног јутарњег напитка. Неко воли кафу, а то је по свему судећи већина одраслих људи у нашој земљи, а неко воли чај. То не значи да овај што воли чај мора да буде непријатељски настројен према овоме што воли кафу, нити обрнуто. Што ми не бисмо пустили оног на другој страни да воли и ради оно што воли и ради, и лепо свако живи у складу са својим опредељењима? Претпостављам да одговор лежи у необјашњивој људској потреби да неког другог прогласе одговорним за сопствени живот. Вероватно је први корак ка разумевању спајања као много вишег и људскијег циља од раздвајања, да научимо да прихватимо личну одговорност за сопствени живот. Када научимо да су људи и њихова понашања само одраз онога што имамо у себи, неопходни да бисмо то што имамо у себи видели као у огледалу и потрудили се да то нешто у себи прихватимо, па самим тим евентуално покушамо и да променимо, кад већ откријемо о чему се ради. Када научимо и то да су све околности у којима живимо искреиране нашим мислима, понашањима и осећањима, онда ћемо на те околности свесно и да утичемо, нећемо само да се јадамо и рукама одмахујемо. Када научимо да смо сви повезани и да све оно што ми радимо утиче на све оне који су око нас, било да су близу или далеко, онда ћемо и да мање зла једни другима наносимо, чак и нехотице, јер ко је луд да свесно ради нешто против себе? Доста је што несвесно сами себе и превише критикујемо и повређујемо.
Осећам да је дошло време да прихватимо одговорност за сопствени живот, па да све коцкице тог живота у којем има и чаја и кафе почнемо да спајамо, а не да их једне о друге ударамо, бацамо, одгурујемо, процењујемо и критикујемо, а онда очекујемо да се оне некако ваљда саме од себе сложе и то баш онако како ми замишљамо. Е, па неће. Морамо ми да их склапамо, да их спајамо и да свакој од њих место нађемо, у великој слагалици званој живот. Натерани смо да то полако капирамо. Мало је необично и тешко, али тако је са многим променама на боље.
Нина Армбрустер Мартиновић
