Ова мисао ми прође кроз главу сваки пут када видим рекламу која каже „није свеједно“. Звучи апсурдно, али можда баш зато, некако ми се увукло под кожу. Време у којем живи ова наша, а рекла бих и бројне претходне генерације, може се слободно назвати временом апсурда. Колико год се неки појединци упињали да нађу смисао у свему што се око њих догађа, једино место у којем вреди тражити смисао је унутар нас самих. Све ово около толико је променљиво и нестабилно, да наизглед нема сврхе ређати коцкице нечега што ће се већ сутра променити, порушити, или бар другачије тумачити.
Није свеједно и све је једно на први поглед делују супростављено, јер прво имплицира да увек имамо право на избор које морамо да искористимо, а друго да смо сви повезани дубоким, нераскидивим и узајамно веома снажним везама, да можемо да се назовемо „једним“, па је онда свеједно шта бирамо. У овом другом случају, какву год одлуку да донесемо, на неком нивоу утичемо на све око нас, тако опет није небитно шта ћемо да изаберемо.
Питање избора је велико питање за сваког појединца, и једино када заправо могу да донесем праву одлуку је када је доносим из свести да је све једно. Тада моја одлука има праву тежину, јер сагледавам комплетну слику, свесна да утичемо једни на друге, па ћу припазити да моја одлука има добробити за све и за свакога око мене, а не само за мене. Зато ми истински није свеједно када бирам неки свој пут, неко своје решење и неки свој угао гледања на ситуацију.
Запитам се како ће то утицати на друге, јер ће њихов осећај свакако у неком тренутку да погоди и моја чула, па ће и мој осећај бити исти као њихов. Можда то нећу осетити моментално, али у неком тренутку, то ће свакако доћи до мене оним дубоким, нераскидивим и узајамно веома снажно повезаним везама. Па зашто бих себи учинила нешто нажао? Верујем да није свеједно шта радим и шта говорим, а поготово шта мислим, јер те најтананије вибрације мисли најбрже и најдаље путују, па на целокупно постојање најснажније и делују.
У време када и највећи интелекти падају у замку раздвајања и супротстављања, спремни да пале неке нове ломаче, мени делује да је најважније схватити да није свеједно, јер јесте све једно! Сви смо ми једно човечанство, сви смо ми делићи једне велике душе људског рода и сви ћемо овако или онако проћи ово животно искуство, па зашто онда не бисмо сагледали стварност из више перспективе?
Што не бисмо прихватили могућност да ту своју стварност сами кеирамо и потрудили се да нам не буде свеједно каквим туђим мислима, сликама, речима и делима своју свесност пунимо, него избрали да неке лепе, за опште добро корисне и креативне мисли мислимо? Каква је то разонода која нам краде време па нам се стварност све више претвара у разочарење? Унутар свакога од нас постоји онај осећај који уме да донесе праве одлуке, неки га зову интуиција, а њој безрезервно верујем када ми пошаље сигнал да није свеједно, јер јесте све једно.
Нина Мартиновић Армбрустер
