Колико су моћне, каква им је улога у људској свести и колико су мисли уопште наше? Док једни тврде да своје мисли стварамо и контролишемо сами, други су уверени да је људски мозак само пријемник који из неког удаљеног, за сада непознатог центра добија импулсе и претвара их у мисли. Ова друга теорија човека своди на теледиригованог робота који уопште нема слободну вољу, него прима наређења из неког непознатог места којим управља неко или нешто још мање познато.
Никако ми се не допада та друга теорија и склона сам да често промишљам о доказима који би је оповргли. Међутим, што више о томе размишљам, све више доказа иде јој у прилог. Посматрајући људе, а и животне ситуације кроз које и сама пролазим, стичем утисак да већина нас уопште не може да контролише сопствене мисли.
Јасно нам је да одређена врста беспотребне бриге ништа добро не доноси у живот, па опет, не можемо да престанемо да бринемо. Чак нам је познат и редослед мисли које воде ка унапред замишљеном најнеповољнијем сценарију, али сваки пут као омађијани, ми се препуштамо том току. А брига, к'о брига, сама по себи никоме ништа добро није донела. Брига доноси страх од лошег исхода који се још увек није десио, страх појачава нервозу, квари расположење, доводи до плитког дисања, смањује доток крви у мозак, те нам слаби моћ расуђивања, а све то доводи до погрешних одлука, исхитрених реакција, све у свему, нема ни трага решењу, а још мање побољшању ситуације због које се од старта бринемо. Тек када све прође, ми схватимо да је брига била беспотребна и препознамо мустру по којој смо се по ко зна који пут понашали, а да нисмо тако морали. Међутим, већ у следећој сличној ситуацији, понавља се исти сценарио.
Не могу да кажем да имам решење, јер то је једна од оних ствари коју учимо вероватно до краја живота, али имам своју мустру која ми помаже да бар понекад постанем свесна својих мисли. Пре него што ми се мисли отму контроли и јурну на своју вртоглаву вожњу рингишпилом, потребно је да приметим како се осећам. То успевам једино када сам присутна у свом телу, када ослушкујем знаке које ми шаље, када сам повезана са унутрашњим бићем. Вредно вежбам и да свесно дишем и да будем присутна у своме телу и са пуном пажњом посматрам како се осећам. Чим ми се расположење промени на горе, а без неког видљивог разлога, ја се запитам зашто се осећам тако како се осећам. У том тренутку догађа се чаролија: ток мисли који се до тада заукавао, одједном се прекине. Као да му укинем довод енергије. Искључим га из струје. Изненада увидим да нема ни тог осећаја који је почео да ме обузима. Као да се вратим себи. Радост се одједном појави и још се дупло појача због чињенице да сам успела да ухватим мисао, ма чија била, одакле год долазила. Када сам свесна, ако су мисли које ми долазе моје, ја одлучујем шта ћу са њима. А ако нису моје, опет ја одлучујем колико ћу и да ли ћу да их задржим. Зато је вежбање свесности, услов за опстанак људскости.
Нина Мартиновић Армбрустер
