Што се тиче предузимања, на томе се у главном све и заврши. До неке следеће прилике када зима буде превише топла, или суша превише јака, или лето превише влажно... Онда се опет слушају упозорења на све стране. То је само један од многобројних примера како ми људи много волимо да дајемо упозорења, да указујемо на проблеме, да саопштавамо застрашујуће чињенице и прогнозирамо црне дане. Ја спадам у оне који трагају за решењима.
На главу су ми се већ попели сви они што стално нешто критикују и упозоравају. Све су као нешто добромнамерни и они су ту да пробуде људе, да се ти неки други људи освесте и схвате у каквом проблему живе. Не би ту било ничег лошег да се иза тих саопштења нађу и решења. Волела бих да свако од тих узбуњивача и разбуђивача јавности покаже на личном примеру шта он предузима да ситуацију у свету поправи.
Кад им се постави такво питање, обично имају спремне одговоре да нису они као јединке способни да ишта промене. На опаску да се свет управо и састоји од таквих јединки, немоћно слежу раменима и упиру прстом у све друге који нису спремни да ишта предузму, за разлику од њих који ето, јесу, али јаки су само на речима. Знам да многи од нас осећају неку врсту немоћи када су у питању теме светских размера. Али не разумем потребу да се данима, месецима, а често и годинама наклапа о проблемима које сви заједно креирамо, а о решењима, која исто тако сви заједно можемо да искреирамо, готово да се упопште не говори.
Не желим да поверујем да смо сви подлегли масовној хистерији коју нам сервирају медији и да само оно што је застрашујуће треба да се нађе у центру пажње. Зато се окрећем неким другим изворима информисања и трудим се да користим сопствени извор знања и решења. Моје унутрашње биће, када је ослобођено од разних утицаја, предрасуда и информационих загађења, обезбеђује ми сасвим довољно корисних података на основу којих се онда понашам у складу са природним законитостима које владају на нашој планети. Тада не наседам на застрашивања и посматрам свет око себе кроз призму љубави и разумевања.
Разумем несрећнике – власнике великих корпорација који искључиво зарад профита секу шуме, црпе нафту, забрањују патенте за бесплатну енергију, трују храну и сервирају разне лажи како би све то прикрили и оправдали, али их не подржавам. Ја као једна јединка - ситна, али ипак као и све друге јединке битна, возим бицикл уместо аута када ми време дозвољава, посадим понекад неку биљку и настојим да ширим око себе позитивне вибрације. Можда не делује значајно, али сада већ довољан број људи зна да је крајње време за неку акцију. Коме је доста упозорења, крајње је време да понуди нека своја решења.
Нина Мартиновић Армбрустер
WWW.ninamartinovic.com
