Колико се сећам, у једној радијској емисији сам сазнала да је Ртањ планина и та ме је информација прилично изненадила. А годинама касније, још више ме је изненадила тврдња, да је Ртањ пирамида, или барем планина дограђена тако да подсећа на пирамиду.
Када сам се том темом бавила у једној од емисија „Космос”, сазнала сам да се људи пењу на врх Ртња и да је то један, на сваки начин, посебан поход, па сам, наравно пожелела да и сама учествујем у њему. То сам и учинила са групом блиских пријатеља тада, а поновила сам то сада, након десет година.
За поход на Ртањ није потребно да будете планинар, али је одређена припрема неопходна. Мора се набавити одговарајућа обућа, одећа, мора да вам буде удобно и довољно топло, јер на врху уме да буде баш хладно и ветровито, морате да будете у друштву и неопходно је да имате искусног водича. Нема ту много шансе да залутате, али има великих стрмина, и свака, па и најмања непажња може да има кобну цену.
За разлику од претходног пута, овај други поход је био ноћни. Термин се поклопио са ноћи када је била ткзв. киша метеора, па су звезде падалице парале небо током целог успона који је трајао нешто дуже од четири сата са паузама.
Сећајући се претходног искуства, добро сам се психички припремила за успон. Приче о ћудљивој планини којој се мора прићи са поштовањем су ми се дубоко урезале у памћење и пред полазак сам у свом дневнику поставила јасну намеру шта очекујем од успона на врх Шиљак. Обратила сам се планини са дубоким уверењем да је она један моћан енергетски генератор и јасно изразила шта бих желела тим успоном да постигнем.
Било је напорно, али и забавно на путу до горе, а осећај да смо успели био је веома снажан када смо најзад стигли до врха. Одавно нисам осетила тако снажну емоцију због неког свог постигнућа. Добро сам се утоплила и села да посматрам излазак Сунца над Србијом који је и поред тањег слоја облака био феноменалан.
А онда је уследило разочарење, јер је већи део екипе инсистирао да се убрзо крене назад. Ја сам се надала да ћемо горе остати барем сат времена јер је призор био спектакуларан, а и Сунце би нас загрејало и било би право уживање повезати се са планином на миру и у тишини.
Али одлука већине је била неопозива и невољно сам кренула доле. Већ након првих неколико метара, почела су да ме боле колена. Онако охлађена, а недовољно одморена, попустила су ваљда под великим притиском. До краја силаска сам се једва ослањала на леву ногу. То ипак није умањило силину позитивних емоција због лепог погледа, доброг друштва и успелог успона, а посебно због тога што сам из те ситуације много научила.
Најважнија лекција је та што сам схватила да колико год да ми је успон важан, морам добро да се припремим и за силазак, јер и он је део сваког пута. Захвална сам Ртњу и верујем да ће ми ова лекција бити драгоцена у свим мојим животним успонима, како се силасци не би претворили у падове.
Нина Мартиновић Армбрустер
