Нинине мустре: Животно таласање

Раније су ме јако узбуђивале оне ситуације када на неког помислим, а тај ми се јави телефоном. Или кад некога кога дуго нисам видела, изненада почне учестало да ми се појављује у животу.
nina martinovic 1a
Фото: Dnevnik.rs

Сматрала сам то необјашњивим феноменима и убрзо након што бих се одушевљено са њима сусрела, потпуно бих заборавила да су се десили. Када су ти случајеви прерасли у готово свакодневне догађаје, хтела не хтела, морала сам да уочим да се ту ради о нечему на шта би озбиљније требало обратити пажњу.

Како то обично бива, чим на нешто обратиш пажњу, то почиње да заузима све већи простор у твојој стварности и много тога изненада почне да се слаже, као неки чудесни мозаик. Тако сам чула да је изненадни сусрет који се затим понавља, знак да особа коју срећеш носи одређену поруку за тебе. Зато сам почела не само да их примећујем, него сам започињала и разговоре трудећи се да запажам детаље или пажљиво слушам шта говоре, како бих уочила поруку коју ми, како сам схватила, нека непојмљива мудрост (интелигенција), универзум, шаље кроз њих. Затим сам чула да уколико ти се дешавају те „коинциденције“, то је знак да си „на путу своје душе“. Тачније, то би значило да оно што радиш, како размишљаш и како се понашаш у тим тренуцима, јесте управо онако како је најбоље могуће за твој развој и напредовање у животу. Мој задатак у тим тренуцима јесте да, осим што приметим и освестим шта ми се догађа, свесно одаберем да пратим и никако не заменарујем знакове који ми се указују на мом путу. Лепо је то описано у једној књизи као тренутак када сурфер (јахач на таласима) ухвати талас и онда се свесно, из све снаге труди да остане на њему, да га талас носи и да на њему ужива. Баш као и сурфер, и ја кад ухватим тај „талас“ необично повезаних сусрета или догађаја, имам један важан услов да испуним како бих се на таласу задржала: важно је да уживам, да се играм и да се забављам. Ако је сурфер стегнут и укочен, колико год да је вежбао и тренирао, неће се дуго одржати на дасци. Он мора да се прилагоди таласу, да осети његово кретање и да се препусти том вођству. То у стварном животу, далеко од пешчаих плажа и великих таласа, није баш лако. Ми смо људи склони да превише озбиљно схватамо све што нам се догађа. А када смо превише озбиљни, онда смо некако крути. Тада нас животни таласи бацакају тамо – вамо, а ми једва хватајући дах, још имамо само толико времена да помислимо „зашто се то баш мени догађа?“

Животне коинциденције, доживљавам као таласе, обраћајући пажњу на сваки догађај као на талас који никада није усамљен. Иза њега долази следећи, а иза тог, стиже још таласа, најављујући онај прави, који ће ми пружити дугу и успешну вожњу. А када га ухватим, препустим се и уживам у ономе што ми живот доноси, свесна да и када паднем, чим изроним, наилази следећи талас. Да ли ће да ме поклопи, или да ме понесе, зависи од тога да ли ћу на време да га приметим, и да ли ћу да му се прилагодим. Зато обраћам пажњу на шта обраћам пажњу.

Нина Мартиновић Армбрустер

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести