Преносећи им своја искуства и ја сам поново учила, расла са њима, преслишавала се и слагала коцкице у својој глави на нови начин. Уживање у таквим задацима увек је вишеструко. Понекад је то било организовано, са групом младих људи, али најчешће се подучавање одвијало успут, током редовног посла, једноставно бих се нашла млађим колегама који су тек почињали свој пут у медијима.
Тога је на жалост све мање последњих година. Не млађих колега, него прилика да пренесем своје знање и искуство. И не зато што ми се то више не ради, него зато што млади људи већ све знају. Они не дозвољавају да се оде даље од половине реченице, ако и дотле стигнем, они већ све знају. Све им је познато и све им је већ виђено. Већ су нешто тако чули или видели на Тик Току, или некој другој њима блиској мрежи. А када их питаш да ти то понове, или да ураде тако како су видели, проналазе најсмешније и најневероватније изговоре што баш сада то нису у могућности, али иначе, то раде к'о од шале.
А онда добију прве задатке, па се презнојавају, па се дуре и посвађају са колегама, па оптужују цео свет да се уротио против њих, па су се зато осрамотили и избламирали, али баш их брига, бар су добро изгледали. И стварно их није брига. На екранима ионако има толико глупости да се и њихова лако изгуби у том мору. Не знам где се изгубила радост учења нечег новог, стицања неке нове вештине, савладавања неког другачијег приступа послу и животу уопште. Када ми неко каже или својим понашањем покаже, да нешто што желим да му кажем већ зна, осетим како се проток енергије нагло заустави. Стане и престане да тече, као да неко затвори врата.
Можда баш због тога што примeћујем такве тенденције, ја још увек и чини ми се све више желим да учим, да научим и да савладам нешто ново. Остављам врата широм отворена за све оно што неко ради другачије, искусније, мудрије, а није мудрац, него обичан човек као и ја. У сваком туђем искуству може да се пронађе нека нова лекција, неко ново поимање света и живота којим могу свој да унапредим, и не желим ни једну такву прилику да пропустим.
Човек се учи док је жив, је сасвим валидна пословица међу онима који су живи. Али шта је са онима који су већ све доживели и проживели икоји верују да ништа више не могу нити треба да науче, који по том критеријуму више нису ни живи? Ко их је то убедио да све знају и одакле толики страх да прихвате да можда нешто и не знају?
Због тих тужних уверења живимо у сталном застоју енергије. Људи више не комуницирају, него коментаришу, бирају и навијају, али у свему томе не напредују, суштински се не развијају. Захваљујем се животу на свим приликама у којима стичем нека нова знања и вештине, јер тако енергија тече, тако живот струји. Најдраже од свега ми је што знам да још увек тако мало знам.
Нина Мартиновић Армбрустер
