Заправо би требало да предузеће ове године слави век постојања јер су историчари установили да га је као мануфактуру 1919. основао извесни Ајзенут Блазек. Преживело је потоње тешке године светске економске кризе, Други светски рат и каснију епоху индустријализације, али не и недавну транзицију.
– Кад сам 1982. напустио „Меркур“, у којем сам дуго радио, а 11 година био директор, оставио сам на списку 1.296 запослених – са сетом прича Станко Ћане Шипка, легендарни привредник, изузетно виталан с обзиром на то да ускоро пуни 90 година. – Добио сам потом одговорне послове у општини, али као привредник, нисам лако навикавао на државну службу. Већ после неколико дана хтео сам да одем јер сам добио добру понуду једне велике и успешне компаније у Новом Саду. Ипак, убедише ме да останем, али сам поставио услов да преузмем значајне локалне инфраструктурне пројекте, па и гасификацију Паланке. Пензионисао сам се 1989. с већ 36 година стажа.
Надомак центра вароши од свих фабричких постројења сад су једино остали „Меркурова“. Његови бивши радници и даље жале што држава није хтела или није знала да сачува предузеће и његове врхунске стручњаке. Два пута је приватизовано, два пут поништавана трансакција, уведен је стечај и радници одлазили (не)намирени за своја потраживања. Пре неколико година га је купила Општина за око 60 милиона динара, и поред интересовања више деценија стратешког партнера, светски познатог немачког „Стратика“. Тражио је да им се „Меркур“ прода за један евро, али уз обавезу да наставе производњу, инвестирају и гарантују у почетку посао за 500 радника. Није прихваћено па су Немци отишли у Босну, а као инструкторе за тамошњу радну снагу повели најбоље мајсторе из Паланке. А некад је парк њиховог фабричког круга био кô уписан: леп, препун дрвећа, зеленила и ружа, између којих су се шетали паунови. Више се не шепуре, нема радника, па ни чувара.
Надлежни у Паланци тврде да су стално у вези с републичким институцијама јер желе да „Меркур“ опет ради и запошљава. Но, проблем је, веле, што већину инвеститора занимају хале с производним линијама, а не спратни објекти какви су у „Меркуру“. Неки мисле да овде треба направити занатски центар, неку врсту кинеске четврти, а део плаца искористити за решавање комуникацијских проблема. Наиме, баш до фабрике некад је ишла пруга које одавно нема, а у близини остала само напуштена железничка станица. Да се проблем реши, било је потребно отворити улицу преко „Меркуровог“ плаца и спојити центар града с оближњем насељем Синај. Све се то могло, али фабрика која је својевремено хранила око 5.000 мештана и даље остаје замандаљена.
– Док сам био директор, извозили смо 55 до 65 одсто производње на Запад – каже Шипка. – Пратили смо моду, али је и сами креирали. Редовно смо добијали специјализоване часописе из Париза и других престоница моде, учили раднике да буду у тренду и како да изгледају ташне које носе супруге светских државника или, рецимо, принцеза Сиханук, али наш најбољи амбасадор је била Јованка Броз. Председник је фабрику посетио 1973. а с њом сам се срео више пута у резиденцији у Карађорђеву. Били смо познати по квалитету метеријала и изради, али и поштовању рокова, што су посебно ценили у Италији, Француској, Енглеској, Белгији, Чехословачкој, Мађарској, Русији, па није чудо што је другарица Јованка баш од нас наручивала ташне – раднице се сећају да су их радиле с белим рукавицама и стављале дискретну позлату – и тачно знала шта тражи. Већ на првом сусрету рекла ми је да она плаћа своје рачуне јер за толико има пара. Једном смо јој послали фактуру, она уплатила дупло више па смо морали на силу да јој враћамо новац. Презадовољној ташном, није јој било јасно. А она је нас промовисала широм света јер, где год се појавила с Титом, јасно се видела и ознака „Меркура“ на ташни. Многе познате жене, супруге великих председника, краљева, царева, кнежева су је копирале.
Скромно Шипка заслуге за почетак успона „Меркура“ приписује давно упокојеном чика Ради Мандићу. Вели: знао је све и учио друге.
– Почетком рата морао је из Новог Сада да бежи у Београд и тамо, пошто је могао, давао свима у невољи. После ослобођења се један од тих сиротана обрео у некој државној служби и хапсио чика Раду, а и одузели су му седам станова. Говорио је да му није било жао. Он је 1951. дошао у Паланку и наше предузеће. Ја сам тада био члан Радничког савета, односно управног одбора, како се то тада звало. Тражили смо да он буде директор, али није био члан Партије, нити то желео.
Није се Шипка уплашио да је понекад опасно бити добротвор па кад му је недавно преминула супруга, која није желела даћу, венце и цвеће, већ да се сав новац намењен за то уплати за гладну децу, испунио јој је жељу.
Жао је Шипки данас да прође крај бивше фирма, а мора јер му је кућа близу. А док је директоровао, она никад није била у губитку, плате су биле редовне сваког петог у месецу, чак је позајмљиван новац и локалним гигантима. Фабрика је имала свој репрезентативни ресторан с бесплатним оброцима за раднике, њихова сва деца добијала су стипендије, запослени регрес за годишње одморе и разне врсте помоћи. Имало се, могло се, јер је производе куповала чак и конкуренцији у Југославији, а и извожени су.
Шипка се похвали да је први из тог краја имао одличне везе по Европи, с Русијом. Само у Москви бројеве телефона 14 водећих привредника, које је давао колегама из других фирми, да могу извозити своју робу у ту велику земљу. Током приватизације „Меркура“ потенцијални купци су долазили код њега по савет, а он им говорио да, ако купе фабрику, не смеју смањивати плате. Односно, да је не покушавају отплатити радничким новцем. Нису га послушали, запослени су се побунили, синдикати организовали штрајкове и све се завршило кључем у брави.
Милош Суџум
