Али није то једино у чему иде очевим стопама. Користећи као основу записе - вињете које је професор Радуловачки оставио о члановима породице и догађајима из живота, Пеђа је пре свега уз помоћ рођаке Будиславе Бубе Јеленковић из Карловаца сакупио мноштво грађе из прошлости и недавно издао монографију „Породична историја Радуловачких“ која доноси обиље мање познатих чињеница о тој карловачкој фамилији.
Породична сећања и фактографске податке укрстили су њих двоје у фотографијама, документима и исечцима из новина богато илустрованом штиву на више од 260 страна, са забелешкама професора Радуловачког, откривајући детаље из живота свих чланова породице, а уједно пружајући онима који буду имали монографију у рукама, прилику да сазнају доста тога из прошлости Сремских Карловаца.
„У еволуцији било које породичне историје тврдим да је најчешће појединац тај који трансформише изгледе будућих генерација. Први такав Радуловачки био је мој прадеда Игњат, који је захтевао изврсност и покренуо генерације наше породице на смислене и поштоване каријере. Верујем да је мој отац наставио ову традицију. Његова иницијатива да емигрира у САД била је још један трансформаторски катализатор за породицу Радуловачки. Визија и напор мог оца отворили су ново поглавље у историји наше породице. Иако је наша породица пустила корење у САД, врло је јасно колико смо посвећени свом наслеђу и одржавању веза са Србијом, Карловцима...“, каже у уводу породичне монографије Предраг Радуловачки, наводећи и разлоге свога оца за емиграцију, а то су недостатак стана, лоша материјална ситуација и још лошије могућности за истраживање.
По писању аутора монографије, верује се да су први Радуловачки у ове крајеве, тачније Сремске Карловце и околину дошли у време велике Сеобе Срба 1690. године из места Радулово на тромеђи Србије, Босне и Црне Горе. Та година нашла се на породичном грбу који обједињује све карактеристике фамилије, укључујући и део омиљеног цитата професора Радуловачког из Библије „Куцајте и отвориће вам се“.
Филантропија као породично опредељење
У монографији је дужна пажња посвећена и професоровим филантропским и потезима којима је давао подршку српским, али студентима из Америке.
Он је осмислио и од 1990. до 2002. организовао Југословенски студентски летњи програм на Универзитету Илиноис, 2005. установио награду за студента четврте године медицине на истом универзитету, 2007. финансирао обнову чесме Четири лава у Сремским Карловцима, две године касније и санацију фасаде Еколошког центра - објекта Покрета горана Војводине, који је после понео његово презиме, надгробног споменика Бранка Радичевића на Стражилову 2010. и изградњу самоодрживе зграде у дворишту Еколошког центра (2011).
По предању тај први Радуловачки у Сремским Карловцима био је Игњат за ког се претпоставља да је рођен на прелому 18. и 19. века, а од његовог унука који је понео дедино име (1858-1933), општинског чиновника и судског извршитеља, члана Старатељства гимназијских фондова, који је у браку са Кристином из Србобрана имао осморо деце – четири сина и исто толико кћери, породица се значајно грана и иде узлазном линијом.
„Радуловачки су људи од акције, рекла је једном моја баба Милка, који поштују своје наслеђе и историју. Основна вредност наше породице је образовање. Потекли смо од учитеља који су нам пренели моћ интелектуалне радозналости. Негујемо све породичне успехе сећајући се својих скромних почетака. Вишегенерацијско путовање од мале породичне куће Радуловачких у близини винограда у Ћушилову до заслужених почасти се наставља у Америци где нова генерација Радуловачких пише следеће поглавље наше породичне историје“, напомиње Предраг Радуловачки.
И монографија коју је заједно са рођаком Будиславом приредио, у којој поред очевих сећања има и прилог брата од тетке Александра Радетића, изгледа као путовање кроз време. Кроз приказ сваког од Игњатове деце и потомака, осликао је живот, породичне и прилике у Карловцима и другим местима током Великог и Другог светског рата, период после ослобођења до данашњих дана. Из овог штива сазнаје се да су неки од Радуловачких били учесници Балканског, Првог светског рата, да је отац професора Миодрага Радуловачког, Георгије - Ђока био ратни заробљеник у Сталагу или Офлагу у Немачкој током Другог светског рата, и низ симпатичних детаља из свакодневног живота. Кроз текст, а посебно фотографије, прати се животни и професионални пут, те научна достигнућа професора Радуловачког - од малих ногу у Парагама где је рођен, пошто су му тамо родитељи били учитељи, преко Карловачке гимназије, Медицинског факултета у Београду, ангажмана на Универзитету у Картуму у Африци, до Универзитета Илиноис у Чикагу на ком је завршио каријеру поставши претходно и инострани члан САНУ. „Данас потомци живе у САД. Осморо носи презиме Радуловачки, од чега је нас шесторо потомака. Моја породица у Гренвичу, укључујући мене, мог старијег сина Грант (26), млађег Реид (23) и породица мога брата Бранка у Атланти, који има кћерку Кејти (25) и сина Рајана (23). У Сједињеним Америчким Државама придружили су нам се рођаци Саша и Бранко Радетић. Дух наше породице у Србији чувају моја тетка Мина и рођака Буба. Мислим да ће се у будућности родити још Радуловчких који ће продужити дух фамилије“, закључује Предраг Радуловачки.
Зорица Милосављевић
