Нема се времена, Жељко је сад велики ТВ маг и има „К 1”, „Доктор телевизију”, а ту је и Телевизија Танјуг. Стварају се нове медијске империје, а да нису у власништву Саше Поповића или Ди Џеј Жекса.
Размишљајући о томе како медијска слика у Србији муњевито мења, запазио сам једну константу. Да су у последњих двадесет година актуелне Јелена Розга и Наташа Беквалац. Као да су јуче почеле, а Ната рече да слави двадест година рада, а била је мала када је је Јелена Розга деведесет и неке запевала свој најдражи хит „Гинем”. Биле су и видовите. Тако је пре пандемије Розга на текстове Вјекославе Хуљић певала „Карантин” а на великом концерту лепе Нате у Београдској Арени пре пандемије играчи су носили маске. Време баш брзо лети. Као да је јуће Зорана Павић певала „Жетву” и „Сањам те још” али прошло је чак двадесет година од тих деведесетих. И како нам музика из тог времена изгледа сад лепа, романтична и чедна у односу на оно што данас можемо да слушамо и гледамо. Тек по дисковима за децу можете да видите како време муњевито лети. Како године пролазе, како старимо а у свету око нас ништа паметно се не дешава. Све је стало само деца расту. Животно, налазимо се у великом рикверцу. Остају нам шоу програми да се сећамо песама из старих времена. Тешко је да ће из ових таблоидних и хистеричних времена да остане било шта упамћено. Колико видим сви певају Брену, Чолу, Бајагу... а уопште нисам сигуран како ово нова музика и може да се пева кад је сва у брзалицама и у рецитацијама.
Једино је у новим временима лепше Дари Бубамари, бар тако тврди. Има млађег момка. Како сама каже никад није боље изгледала. Али у једној песми јој се омаче псовка. Ја бих ипак да се вратим оној другој, слаткој малој Дари која је гостовала код Минимакса и певала „Кошаву са Дунава”. Али ко нас пита. На новосадском булевару гужве су веће него у Београду. У кафанама трешти нека нова трендовска музика. На телевизији професионални водитељи се питају како остати нормалан у доба медиокритета. Што нам је некад изгледало као треш, данас је лепа успомена. Идите у своју ладлу, у преводу фиоку и узмите неки диск из деведесетих и схватићете да је било лепше време кад смо слушали музику са дискова а не са Јутјуба. И да је било много лепше кад смо гледали 3 не 333 канала. Данас је све више изјава како се нема телевизор у кући и како се телевизија не гледа. Али зато су мобилни телефони постали мали телевизори где желимо да гледамо шта и како хоћемо. И тако је Вам је то. Технологија је напредовала - Еон апликације, гледање телевизије у рикверц. Нова апликација тидал омогућује нам да дигитално као и на дизеру слушамо коју год хоћемо песму. Све је то супер, технологија је стравично напредовала али душа, душа се негде изгубила. Технологија је невиђено напредовала, а ми смо у тоталном судбинском рикверцу.
Александар Филиповић
