Одлучио сам да пребројим све моје канале - укупно 606 ТВ канала и 91 радио станица. Мада сам изузетно задовољан мојим кабловским провајдером и вернији сам му од Пенелопе, после скоро двадесет година коришћења, одлучио сам да ми је тај број канала вишак. И одлучио сам се за опцију „Моје листе”. Установио сам да заправо гледам пет домаћих канала, четири регионална и остали страни канали су по један филмски, путописни и музички.
Посебно ми је откриће могућност да слушам Stingray станице Balkan Retro hits који ми замењује некадашњи грамофон и касетофон, пошто видим и омот плоче које слушам. Слушати радио на такав начин а да није Јјутјуб је право уживање за нас који волимо стару музику... Музику шездесетих, седамдесетих и осамдсетих година... Ту су ми омиљени „Накси радио”, „Каролина”, „Носталгија”. На ЦМЦ телевизији највише гледам евергрин и блокове старих спотова. У време короне, музички канали су ме спасили. Чак ни туристичке специјализоване сателиске канале не могу да гледам. Јер ако смо кажњени и ми који смо поштовали мере и штитили се - да са српским пасошем не можемо да мрднемо, а неки с другим пасошима могу да путују - то ми ствара осећај депресије. Једном сам прошао санкције и визни режим. Не хвала.
Овако пустим музичке канале и отпутујем у нека боља времена. У времена кад се на једном ЈРТ каналу могло видети више квалитетног програма него на педесетак данашњих. Плејбекови појединих извођача су били за памћење. Увек ћу се сећати Здравка Чолића како ђуска уз „Девојку селен велен”. Здравко никад није био баш толико вешт у кореографији колико је феноменалан певач, али је зато статискиња из „Диско фолка” играла као неко из породице Џексон. Чисти брејкденс. Нашао сам и поставио песму групе „Магазин” где увек мирна Љиљана Николовска има фантастичну кореографију на белом клавиру и гле чуда клавир је преживео. Шта да кажем о наступима Тајчи, Беби Дол, Лепе Брене...
Пошто је стално на Јутјубу борба за паре и ауторска права било би феномелно када би неко отворио такву телевизију где би се пуштали само такви спотови. Одмах се јављам за музичког уредника, аутора емисије, ди-џеја. Архиве наших сервиса су толико богате - али од Загреба преко Сарајева па све до Београда, тај материјал се невољко емитује и дигитализује. Постоји велико архивско музичко благо које се периодично појави на Инстаграму као што су странице „ТВ архив”, „Стара добра музика”, „Музика за сва времена”... Мислим да на великим телевизијама музике нема, сем као покривалице за госте. Да код појединих музичких станица постоји потреба да се ствара политичка коректност и да пуштају само Нину Бадрић али неће Наташу Беквалац, да им Саша Ковачевић није довољно поп, али је зато је увек прихватљив Сергеј Ћетковић. Таква врста једноумља ме излуђује. Ана Николић и Раста су имали највећи хит, а поједине станице неће да их емитују. У старој Југи се знао ред, знало се шта се емитује шта је право, а шта је треш, кич и шунд. Зато је и постојао радио Шабац или Палма. А данас кад чујете Џејеве песме или нумере Славка Бањца, схватите да је то чисти поп у односу на Зокија Шумадинца и „Аутотјун”.
Колико видим, овим тинејџерима којима је Јутјтуб постао замена за телевизију исто оно што је нама био Јова Радовановић када је имитирао Бој Џорџа у шоу програму „Седам плус седам”.
Иако је стравична агресија у земљи, немам жељу да узмем магнум 44 и да пуцам у телевизор. Није ми телевизор крив него избор канала, тако да неће доћи до експлозије моје плазме. Али због Марса у Овну, сви су у агресији. Корона и изолација поред оболелих и мртвих узима свој психички данак. Већина је јако депресивна, а неки су стравично агресивни. Али о томе у следећој колумни. Јер у чему је чар сваке добре ТВ серије или гледања порнића на отвореним каналима - сви чекамо шта ће бити следеће и да ли ће бити леп крај и свршавање епизоде - да не кажем happyend.
Александар Филиповић
