Борис Исаковић је изванредно скинуо лик Слободана Милошевића. Милан Марић игра Чеду Јовановића у серији и много је згоднији од правог Чеде, иако су му у моје време почетака телевизије, писали транспаренте и носили беџеве „Чедо, жени ме”. Милан је много бољи фрајер. Цела колумна је у духу имена Милан. Милан Милутиновић председник Србије се никад Слоби није јавио на телефон. Уликс Фехмиу успева имитирањем да некако добаци до карикатуре Зорана Ђинђића, али пошто сам га познавао, јако је то далеко од премијера који је могао спасити Србију.
Необично ми је и гегање Славице Ђукић Дејановић у серији, пошто Славицу знам лично. То је једина овдашња психијатрица, уз Сандру Рашковић Ивић, код које бих пристао да одем на психотерапију, јер обе жене делују седативно. Славица Ђукић Дејановић ми делује као имитиација у виђењу Катарине Живковић док је Светлана Цеца Бојковић у једној од својих бриљантих епизода. Управо је Цеца показала дух тог времена и како су неке госпође биле идеолошки заљубљене у свог идола Слобу. Ни Тита нису толико волеле као Слободана. Тог дана када је ухапшен Милошевић, прекинута је емисија „Таблоид”, а веровали или не гостовала је Весна Почуча Шана, позната по споту Милана Бабића....„ја имам Шану, Шана има ману”. Мана Шанина су биле велике груди као у Весне Вукелић Венди. И та емисија је била прекинута на пола кад је био хапшен Слоба. Кад се сетим јављања репортера БК телевизије и РТС-а, ово што сада гледам изгледа ми прилично позоришно.
Уопште проблем свих тих нових серија и „Породице” и „Александра од Југославије” што је много позоришног у њима. Има доста театралности и драме и то мало смета код серија. Када је глума стварна показује улога Жарка Лаушевића у серији „Александар од Југославије”. Једноставно човек је толико убедљив у својој епизоди да бисмо могли само Лауша да гледамо и да бинџујемо.
За свако поштовање је што се телевизије труде да нам понуде серије које имају тематику из наше непосредне прошлости чије трауме нисмо још превазишли. Јер није још прошло довољно историјске дистанце да бисмо сагледали шта се све дешавало са породицом Слободана Милошевића. Слоба се није појавиљавао много на телевизији али је увек био захвалан за све имитаторе. По правилу то је набоље радио Драгољуб С. Љубичић Мићко. Али чини ми се да ниједна серија па ни „Александар од Југославије”, не може на прави начин да нам дочара шта нам је све донела Југославија, какве све радости и историјске патње. Као што је „Породица” храбар покушај да се историја представи на нови начин. Све је историја. Ако се Нада Топчагић појавила на „Сан Рему”, а водитељи „Курир телевизије” и деца у школама певају песму „Мики Милане” Вере Матовић - очигледно постоји жал да се врате стара добра времена. Због пандемија, силовања, педофилије, говора мржње - желимо ова нова времена да заборавимо.
Није ни чудо да је дошло време да се емисија Таблоид пензионише. Зашто да нас неко сећа да су некад постојала боља времена. Хоће да се протури теза да је Маја Беровић атрактивнија од Тајчи или да је Милица Тодоровић забавнија од Зоране. То су ствари које се једноставно не пореде. Она стара времена из Југославије су била лепша. И можете ме због тог става бацити у масовни хејт али рећи ћу само једно - студент није запалио жито и лајте кере Јаковсфелда. Ово што данас проживљамо је толико страшно да ћемо све, па и прошлост правити од блата. А можда и није тако страшно ако је Војислав Шешељ заспао у столици „Хит твита”. Никад више програма а никад мање лепих сећања. И зато ћу да навијем Јутјуб и да пустим „Мики Милане, баш ми недаш мира, ма није моје срце од папира”.
Александар Филиповић
