И заиста, према подацима студије „Програм приступачан особама с инвалидитетом“, кад су у питању телевизије с националном фреквенцијом, једино Јавни сервис Србије и Јавни сервис Војводине у програмској сатници имају емисије прилагођене глувим и наглувим, односно, слепим и слабовидим особама. А и то у траговима, и таква ситуација траје годинама, јер је Закон о електронским медијима не обавезује комерцијалне телевизије на то да садржаје прилагођавају особама с инвалидитетом, па они то и не чине. Зато на програмима РТВ Пинк, Хепи ТВ, О2 и ТВ Прва нема садржаја, а на питање РЕМ-а зашто је то тако, одговорили су само са Хепи ТВ-а, лаконски кратко - да нису у обавези да у програму користе знаковни језик, титлoвање, или аудио дескрипцију. Не мораш – нећеш, укратко.
Но, то би, према наводима РЕМ-а, ускоро требало да се промени. Ово регулаторно тело донело је, наиме, Препоруку о већој доступности програмских садржаја особама с инвалидитетом. Према њеним одредбама, телевизијама с нацвионалном фреквенцијом препоручује се да, у складу с програмском концепцијом и финансијским могућностима, у оквиру свог телевизијског програма објављују програмске садржаје доступне глувима путем (отворених или скривених) титлова или знаковног језика, и то дневно најмање 10 посто таквих садржаја, укључујући у тај удео једну емисију вести емитовану у времену од 18 до 23 сата, и недељно најмање једну емисију актуелног информативног програма и једну емисију играног програма.
Осим тога, препоручује се телевизијама и радијима да ангажују као учеснике или водитеље децу и/или одрасле особе са инвалидитетом, и то најмање једна емисија недељно намењена свим деловима друштва, с тим да те емисије неће за тему имати инвалидитет, нити се бавити инвалидитетом особа које у њима учествују.
Ове препоруке односе се и на телевизије и радије који се емитују искључиво преко кабловског, односно сателитског дистрибутивног система или ИПТВ, чији број корисника услуге дистрибуције медијских садржаја прелази 1.000.000, као и телевизијама с регионалном и локалном фреквенцијом. Сви ови напори део су кампање усклађивања наших с прописима и тежњама Европске уније, а како ће се читава ствар завршити, још увек није познато. Јер, препоруке су једно, закон је нешто сасвим друго, а чињеница је да казнених одредби у Препоруци нема, па је нејасно на који начин РЕМ мисли да оствари зацртано, осим ако не мисли да је довољно имати нешто на папиру.
Но можда је то и боље решење од оног страшнијег: да се и ове одредбе не злоупотребе на таблоидно познат начин. Можда је ипак боље за све да комерцијалне телевизије просто игноришу ову препоруку, кад већ није измењен Закон, остављајући јавним сервисима на савест да попуне празнине.
Не треба нам неки нови ријалити.
Ивана Радоичић
