И уопште не знам да ли су са нашом генерациом родитељи имали проблема. Довољно је било да те мајка и отац мрко погледају и да се заврши дискусија. Била су то друга времена. Деца су се могла слободно играти по улици. Родитељи нису били аниматори своје деце… Постојао је „Полетарац” где је први пут на телевизији био приказан порођај што је био шок за тадашњу публику. Расло се уз „Бранка Коцкицу’’, Мињу Суботу и „Музички тобоган’’. Гледали смо „Смоговце’’ и „Салаш у малом риту’’. Омиљен јунаци су нам били Мирко и Славко, Бошко Буха. Постојао је фантастичан школски и образовани програм. Данас су дошла нова времена. Правог едукативног програма за младе нема, иако су све комерцијалне телевизије то обећале када су добијале дозволе за рад на националним фреквенцијама. Једино је дечији програм имала БК телевизија која је држала до породичних вредност.
Од пре деценију и више, на сцену су ступили Јутјубери. Један од првих Милан Инић Јасерштајн већ је прославио више од једне деценије. Познат по својим едукативним видео клиповима „Немој да будеш тај лик”, којима је покушавао да кроз хумор едукује своју публику. Богдан Илић познатији као Бака Прасе је неко ко је много екстремнији и имао је хиљаду и једну таблоидну ситуацију. Али то је тако у Србији - ко више прави скандала тог прате и медији и лова. Занимљиво, отац Баке Прасета је свештеник Ненад Илић и јако су необичне њихове дискусије о вери, моралу, схватању света. У последње две године Богдан је имао толико гафова да му је и посао био доведен у питање… Али чини ми се да је и он добио Карлеуша синдром – што значи бити скандалозан по сваку цену. Просто упознао сам га, знам како свира клавир, знам из које је куће. Фазе бахатости у доба ванредног стања и афере са девојчицама део су данашњег медијског миљеа - да је у име скандала све дозвољено. Бака представља ту нову виртуелну Србију. Данило Бадњар Чода спада у оне које су се прославили својим анкетама и имају милионе пратилаца. Ружа Рупић је направила певачку каријеру и славу је стекла тиме што је написала да воли и Радојку Дару и Јелену Карлеушу.
Каква су данашња деца? Најбоље смо то видели у ријалити шоу програму „Мој стварни живот” где Гоца Тржан и њен супруг Раша организују игре како би тинејџерку Лену научили да ради. Данас је код тинејџера тако - без сто еврића ништа. Млади ће радити ако им се плати. Неће гледати своје напаћене родитеље који се боре за сваки динар. Неће гледати телевизију на којој ништа нема за њих. Гледаће Јутјуб и играти игрице. И можда ће неко рећи да су размажени. Не нису. Они су паметни. Знају да се оваква Србија ментално може преживети само ако се оде у свој виртуелни свет - чаробан и свет. И у праву је колегиница Ивана Ђорђевић која ми рече да уџбеник за васпитање савремене деце није још написан. Не треба нам више ни књига, ни телевизија… Данас је ионако све на Тик -току или на Јутјубу. С обзиром на то какво је време, шта се све види у вестима, како се клима променила, како смо прошли период хеликопетер родитеља који су развозали децу од активности до активности, наши нови клинци су још супер. Мислим да је њихова најбоља особина што су одлучили да игноришу овакву стварност и да се повуку у своје собе и да дочекују својих пет минута - да нам покажу колико су паметни.
Сматрам да је једино спасење кад садашњи двадесетогодишњаци преузму своју друштвену улогу. Они су баш без икаквих илузија, врло реални и намазани. Тада ће се и десити промене у медијима и на ТВ екранима. Ово није фраза да на млађима свет остаје, него чињеница, да је све толико упропаштено да само неки нови млади клинци могу донети промене. Где живе, верујте ми на реч, још су и добри. И није ни чудо што имају неке своје изразе. Иако нисам тинејџер, и сам се заиста некад уморим гледајући наш ТВ програм јер једноставно СМАРАЈУ. И ту су тинејџери у праву, такав програм не треба гледати, а увек има нека алтернатива.
Александар Филиповић
