Знате ли тачно о чему причам? Опште је познато да се аутори реклама поигравају са стереотипима, нудећи нам до полираног сјаја улепшану животну слику: породице су обавезно суперсрећне, дан је вазда сунчан, жена нашминкана, обучена у веселе боје и тек изашла испод хаубе, чекића, пегле, шта год да је сад у моди. Тате су много млађе него што им то деца дозвољавају, баке и деде озбиљно старији од својих потомака, кучићи и мачићи педигрирани, трава подшишана, док весела музика тутњи из кухиња у које могу да стану минимум два просечна српска стана. Кад нудите такву слику није тешко уз њу понудити прашак за судове, средство против крпеља и вашака, јастучнице, постељину и душеке, позлаћене наушнице, пегле, крпе, летње гуме, тракторе, црепове и мреже за комарце, тигање, соковнике, средства за инконтиненцију и против импотенције, лекове за шећер и преживљавање менопаузе, руже пузавице, курсеве енглеског језика, златну крему за самопотамњивање и средство за истеривање кртица.
Но, на то смо већ навикли, искусно бирајући чувено одложено гледање, које нама намћорима омогућава да премотамо те ужасавајуће трећине емитованог програма, затрпане ТВ огласима. Оно на шта нисмо навикли јесу комерцијалне рекламе које глуме хуманитарне огласе, попут оне о попустима за породиље, где уз нежну музику и новопечену маму која плаче од среће гледајући тек рођени замотуљак, заборавите да је у питању понуда попуста ограниченог трајања и намењена веома малом проценту становништва. Које свакако неће имати времена ни да се умије, једном кад замотуљак стигне кући, а камоли да згубидани на неком џаба телефону. Али, то је живот, то није реклама, што би рекла госпођица Сузуки Гранд Гитара. Слична овој је и реклама за извесне флашице провидне течности у којима се нагласак ставља на чињеницу да куповина овог течног злата помаже миру у свету, и још понеким хуманитарним организацијама, што нам је сасвим довољно да заборавимо на то да је у питању куповина нечега што имамо у обичној славини на дохват руке у кујни, и за шта плаћамо стостуко мању цену, када се упореде количине. Али, нема нежне роза и беби плавих боја, топлог дојенчетовог ока и танких прстију које пребирају по харфи. И нисмо племенити, само жедни.
Шта је следеће на рекламерском небу? Хоће ли оглашивачки магови поново пити с извора стварних хуманитарних кампање, попут оних Министарства унутрашњих послова о опасностима вожње у пијаном стању или оне сјајне рекламе Министарства здравља о превенцији рака материце, или још боље рекламе Министарства трговине, туризма и телекомуникација о безбедности деце на Интернету?
Па можемо да очекујемо да ће прича о предности мамографије бити испричана уз рекламу произвођача доњег веша, а она о безбедности у саобраћају носити поруку да је живот дужи уз кровне носаче. Или да ћутимо, да боговима маркетинга не дајемо идеје.
Ивана Вујанов
