То је и држи све ове године јер Лепа Брена се уклапа у све могуће облике државности и програмске шеме. Уз помоћ Марине Туцаковић само је она смела да пева о сексу у сену и промовише дуге ноге за играње, вито тело за гледање, а да никада не буде забрањена у ТВ програму.
Да сам на њеном месту можда бих саветовао Сашу Поповића да не мора толико да се глумата и фингира свађа у жирију „Звезда Гранда”. Тачно се види да им је циљ рејтинг и гледаност и да су у стању да пред камерама изглуматају свађу, а после гугучу једно другом „слатка моја” у шминкерници. Али знам шта би ми Брена одговорила: „Е мој Саша, није вам ваљао комунизам и друг Тито. Уживајте у чарима рејтинга и капитализма. Ја онако одох с Бобом на Канарска острва и Флориду, да мало одморим душу и пошаљем неку лепу слику за ревијалну штампу”.
Саша Поповић је фантастичан трговац, пристао је да дође код мене у емисију ако одем у новинарски жири звезда Гранда јер је знао да сам их критиковао. И нисам погрешио, јер сам био у програму који су апсолутно сви гледали. Увек ме наравно шокира када неко из региона прича о томе да је луд за дугим ногама Јелене Карлеуше, хумором Радојке Аџић, песмама и љубавним причама Раде Манојловић, секси наступима Милице Павловић, али што би рекла наша суграђанка „Ти си змија, а ја сам жаба’’ - џаба ти све кад сви трче у „Гранд параду” по свој тренутак славе. „Гранд’’ је промено виђење телевизије и освестио да је кабл све гледанији, али је уврстио и старије песме. Да Неда, Бекута и Ђуришићева нису осетиле сласт популарности грандове публике тешко да би мале овакве каријере.
Гранд је показао и да уско специјализоване, кабловске телевизије не могу да опстају само на емитовању народњака. Програм „Никад није касно” је пример одличног носталгичног програма за генерацију трећег доба која никако да прежали шлагере. А тај формат се масовно увози и у суседне републике и сви копирају Жику Јакшића.
Занимљиво је да капитал и капитализам не познају идеологију. Ако је исти власник Н1, Нове ТВ, Гранда, Ај-Ди-Џеј ТВ, морамо знати да не постоји подела на урбане и руралне. Ако се критикује РТС што пева народњаке из деведесетих а сви их знамо, долазимо до тога да се и у сфери шоу бизниса крије опасно лицемерје. И ко је тај комесар који ће да одлучи шта је то морална вертикала у медијском свету. Идеолошки, ја не знам где почиње треш, а где настаје кемп. И где је граница између кафаница на Ибарској магистрали и градских сплавова са силиконкама. Ми смо јако јако чудна земља јер овде људи у исто време слушају Прију (Александра Пријовић) и Беквалчеву, а ложе се и на Октобар 1864. и ЕКВ. Како ће Србија да изађе из ове медијске мућкалице и папазјаније и како ће да изгледају нове генерације, то само небо зна, да цитирам Марину Туцаковић.
Александар Филиповић
