Питамо се, наравно и ко је одговоран – да ли смо то ми родитељи, или је то школа, држава или су то можда медији? Или сви заједно. Каква је то слика света која се младима пружа да одражава овакву стварност? Ко су узори нашој деци? О томе причамо са педагогом Драганом Бајатовић из новосадске гимназије „Светозар Марковић“.
– Узор би требало да буде она личност на коју се ми угледамо, кроз коју се огледамо и која нам у својим порукама даје смернице којим путем треба да идемо. Мислим да су узори данашњих тинејџера - медијски. Породица је ампутирана и стављена је тамо где јој није место, а медијска култура почиње да буде примарна у формирању личности младих људи. Одлика данашњих узора које млади прате је да су непроверени, тренутни, у тренду! Данашњи млади људи своје узоре формирају на основу онога што виде и чују на друштвеним мрежама (снепчет, тик - ток, инстаграм, фејсбук...),у медијском простору (јутјубери)...
Зашто је то тако?
– Традиционалне вредности су потиснуте, а наметнуте су нам оне које нити су карактеристичне за наш народ, а још мање за нашу културу живљења која није од јуче, него траје вековима. Суштина је да је брисање традиције довело до губитка чврстог темеља. С друге стране, ово је време када смо преплављени информацијама које су лако доступне, често неодмерене и још чешће непроверене, лако се постављају, а још се лакше бришу... Све се лако и брзо добија!
Какви би требало да нам буду узори?
– Свака држава, па и наша, мора да се бори за своју младост! Узори се стварају у кући и у школи и свако од нас би требало да буде узор свом детету. Ако посегнемо за примерима из историје, тек ту је наш народ богат изузетним људима: од Светог Саве до Николе Тесле, Милутина Миланковића, од књижевника, сликара до људи који су својим образовањем и делима задужили свој народ. Али, бојим се да је дошло до инверзије: родитељи у трци са временом, да обезбеде све што је породици потребно за свакодневни живот уморни су да би се с пуном пажњом посветили деци.
Када родитељ дође кући, дете је већ на некој друштвеној мрежи или је негде у виртуелном свету. Више је одсутно, него присутно. Дечији простор је затрпан виртуелним изазовима. Често могу да се нађу и у канџама непримерених захтева, који се понекад трагично завршавају. Психа у тинејџерским годинама је као сунђер, све упија. Потребно је „заливати“ правим вредностима! А какве су им вредности преко друштвених мрежа понуђене?
Да, али деца гледају како школовани родитељи тешко зарађују за живот, а виде неке друге који са много скромнијим знањем и образовањем лагодно живе... Како се изборити с митом да се новцем купује све?
– Да, поставља се мит да је само богат човек успешан. Да је само важно имати, а није важно како је стечено. Питам се гледајући ТВ ових дана, да ли је примерено да у нашим медијима највише говоре естрадне звезде? Да ли је могуће да су оне једини заслужни грађани ове земље и зар само они имају нешто да кажу? Где су остали? Зар немамо сјајне књижевнике, уметнике, научнике и спортисте који су остварили светске каријере? Шта радити с таквим приступом? Имамо презаузете родитеље, школе које имају само образовну, али не и васпитну улогу и друштво које је пустило на медијско тржиште толико тога.
Ко је одговоран?
– Да ли сте приметили да је тренд да нико ни за шта није одговоран! Да све што се урадило данас – заборавимо сутра. У источњачким културама постоји култ незаборављања и негује се лична одговорност. Када смо се ми у нашој новијој историји суочавали с ратовима, геноцидом, бомбардовањем – онда се са западних медија пласирала колективна одговорност, што ми као појединци нормално нисмо могли да прихватимо, бар не на тај начин на који је сервирано. Још тада сам као млада особа била затечена с кривицом која није била моја – мислим да се ту почело са том идејом да се у име неких виших интереса брише лична одговорност.
С друге стране, када је човек лично одговоран за своја дела, породицу, за свој род тек тада ћемо моћи да се вратимо на праве вредности. Када се ујутро погледамо у огледало тебало би да се упитамо шта данас можемо да урадимо за себе и своју породицу, за своју околину, да бисмо могли да мирно спавамо и сутрашњи дан дочекамо с осмехом. Тек тада, када прихватимо сопствену одговорност за урађена дела – можемо бити пример нашој деци.
Колико је томе допринело маргинализовање просветних радника?
– И те како, мислим да је велика грешка учињена када је школа постављена на друштвену маргину, где су просветни радници гледани као они који нису толико битни у друштвеној хијерархији. Такође, маргинализована је могућност да се лоше ствари и лоша дела санкционишу у право време. Сведоци смо да се санкционисање многих лоших дела до унедоглед пролонгира и да се тиме криви не кажњавају, а њихова одговорност обесмишљава. Мислим да ми као друштво не бисмо смели да дозволимо да се отписују лоша дела!
Колика је одговорност родитеља?
– Не прихватам да су родитељи искључиво криви. Па није родитељ сам, изван контекста. Породица је основна ћелија друштва... Ми смо сви умрежени! Потребно је породицу поставити на прво место, а образовном систему вратити васпитну улогу. Медијски простор треба испунити образовним материјалом, а контролисати употребу и злоупотребу пласираних информација и садржаја.
Марина Јабланов Стојановић
