Прво осетим шок, па се онда срце узлупа, па онда неверица, одбијање да поверујем да се тако нешто догодило (мада сам се већ уверила да се догодило?!), а онда у зависности од природе „незгоде“ почињем да кукам, у себи или гласно, свеједно је. Кукам и питам се зашто ми се то догодило. Не очекујем одговор стварно, него је то само начин да избацим љутњу из себе, а како ће се каснијих година испоставити, и да одмах скинем одговорност са себе, јер тиме што се питам зашто ми се нешто дешава, очекујем да неко или нешто изван мене сноси одговорност за немилу ситуацију. А посебно су ме излуђивале ситуације које су ми се понављале. Ту бих аутоматски користила следећу варијацију питања: Зашто ми се то стално догађа? И зашто се баш мени ово стално догађа? Па бих се онда са јадом у души присећала свих сличних ситуација и још више распламсавала сопствено незадовољство.
Из данашње перспективе када то све посматрам, скоро ми је невероватно како сам могла да будем убеђена да ја сама немам никакве везе са околностима у којима се налазим. Како сам могла да верујем да се живот баш на мене окомио и то сваки пут на сличан начин? Како ли му је само успевало да баш за мене до детаља организује готово идентичне људе и ситуације и да увек изазове моје сличне реакције? На путу трагања за побољшањем квалитета живљења, наишла сам временом на одговоре и на ова питања. Поруке. То су поруке. Живот ми кроз разне ситуације шаље поруке. Те су поруке само мени дате, и само ја могу да их разумем, јер имају везе само са мном. Прво сам научила да те ситуације захтевају свесност. Морам да избегнем кукање и да променим питање. „Шта ми се дешава?“, уместо: „Зашто ми се дешава?“. „Шта ми се дешава?“ нема ону дозу оптуживања и кукања као „Зашто ми се дешава?“. Када своје узбуркане осећаје ослободим оптужби, јадиковки и љутње, одређени део свесности се такође ослободи и ја почињем дубоко да дишем. Кисеоник у већим количинама стиже до мозга и ја почињем ефикасније да размишљам. Долази до опуштања. А у стању опуштености, одговори сами навиру. Све постаје кристално јасно и уместо да се дурим на живот и „његове“ околности, ја учим. Учим о себи, јер у тим моментима сагледавам који су то моји поступци, моје мисли, идеје, или речи, довели до могућности да ми се нешто непријатно деси.
Пошаље живот поруке и кроз пријатне ситуације. Али о њима углавном не размишљамо, прихватамо их здраво за готово, неко време уживамо, а када прођу, осим што их се понекад сетимо, никакву другу благодет из њих не добијамо. Некоме је можда неприхватљиво да неку по свему судећи неугодну ситуацију прихвати, али ја сам се уверила много пута да је прихватање први корак ка разумевању, а онда и напредовању у сваком смислу. Зато не одбијам поруке које ми живот шаље кроз разне неугодности, него дубоко удахнем, и на тражење значења те поруке прионем. Резултат је увек исти: кривицом се не бавим, а јачам сопствену одговорност, и бар сам за нијансу боља особа него што сам пре била.
ninamartinovic.com
