Дизајн, то јест уметност су, по њему, важнији од функционалности и удобности те је, у складу с тим, створио своја, данас славна, дела од порцелана, која онда када су настала нису баш најбоље прошла на тржишту.
Оснивач уметничке и филозофске школе супрематизма, Казимир Маљевич је најпознатији по истраживању чистих геометријских облика: квадрата, троуглова, кругова. Иако је његова слика „Црни квадрат” из 1915. године можда његова најзнаменитија, Маљевич је непрестано тражио иновативне начине да своју супрематистичку идеологију доведе до маса. Један од таквих пројеката била је серија порцеланских предмета које је оличавало „принцип утилитарног савршенства”.
Основана 1744. године, Санктпетербуршка царска фабрика порцелана дошла је под контролу Народног комесаријата за образовање након Октобарске револуције 1917. године. Док су „пропагандни порцелан” дизајнирали водећи уметници руске авангарде, супрематисти попут Маљевича и Чашника експериментисали су с радикалним дизајном, и то од 1922. године до 1924.
Модели за чајник и полушољицу, које је произвео средином 1923. године, постали су симболи супрематизма у порцелану и својеврсни споменик руској авангарди. Тело чајника је асиметрична композиција геометријских волумена и равни. Комбинујући тродимензионалне и равне облике, Маљевич ствара утисак пластичне напетости и динамичности, што је био један од објективних темеља супрематизма. Получаше, које су украшавали Николај Суетин и Иља Чашњиков, пример су стварања нове утилитарне структуре за објекат.
Нажалост, таква неконвенционалност и Маљевичева визија није одушевила потрошаче и уметници су убрзо отпуштени из Санктпетербуршке порцеланске мануфактуре.
Оргинални комади порцелана Казимира Маљевича настали до 1924. године готово да се и не могу купити на аукцијама, а то посебно важи за чувени чајник и полушољице.
Супрематистичких тањира које је потписао Маљевич понекад и има, а цене се крећу углавном преко 100.000 евра комад.
Супрематистички чајник и две шоље које се сада производе у Санкт Петербургу продају се за око 700 долара.
Касније је Маљевич причао да је једном, „из уметничке забаве”, поделио шољу.
Моја супруга је испрва псовала, али убрзо се навикла, рекао је Маљевич.
Било како било с његовом супругом, изгледа да се совјетске домаћице нису баш брзо привикле на пола шољице.
Данас се већина оригинала може наћи у музејским колекцијама, али Царска фабрика порцелана „Санкт Петербург” продаје репродукцију Маљевичевог „Супрематистичког чајника” – и две шоље. Реплика чајника такође се производи помоћу керамичке 3Д штампе.
Дејан Урошевић
