Публика ће те вечери имати прилику да ужива у споју балканских традиционалних народних ритмова и мелодија са западним, модерним музичким стиловима, а пре свега у ауторској музици овог бенда, који на аутентичан начин спаја фјужн и џез. Улазнице се могу купити на продајним местима Гигстикса. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Васил Хаџиманов прича о томе како ће изгледати овај наступ, али говори и о својој музици, креативности и инспирацији.
– Са нама ће на концерту у Новом Саду наступити вокал Марта Хаџиманов и саксофониста Растко Обрадовић. Марта је моја ћерка и управо студира оперско певање на другој години у Мајнхајму, на академији у Немачкој. Међутим, овде ће се наћи, наравно, у другој улози. Она је иначе гостовала на нашем последњем албуму „Lines in Sand“, на песми „Lost“ коју ће извести на концерту, уз још неколико додатних нумера. Растко Обрадовић је млади саксофониста и веома талентован аутор, који је дипломирао у Норвешкој и који је са нашим бендом наступао небројено много пута. Програм ће се на концерту састојати од мешовитих нумера са различитих албума којих има укупно седам, а богами и неких нових нумера које тек треба да се сниме за осми албум Васил Хаџиманов бенда – каже на почетку разговора за наш лист Васил Хаџиманов.
Истицали сте раније да вам је Нови Сад као други дом, а да ли је и новосадска публика за вас посебна и јесу ли Новосађани заиста тешки на аплаузу?
– Наравно да се у Новом Саду, после толико концерата и пројеката које сам радио, осећам као код куће. Не могу да кажем да су Новосађани тешки на аплаузу. Можда само другачије реагују и када им се нешто допадне не показују то одмах најгласније могуће, али ти врло дају до знања и врло си свестан да ли им се нешто допало или не. Везан сам за Нови Сад и преко Студија М, у којем смо снимали наше албуме и у којем сам радио пројекат „М-лаб“. Наравно, имамо и много пријатеља у Новом Саду тако да конекције су безбројне и заиста лепе.
Како публика у Србији данас перципира џез музику и да ли се њихов однос према овом жанру с годинама променио?
– Променило се много тога у музичком бизнису и самој сцени у Србији, која, сви знамо, већ 30 година живи под опсадом шунда и кича, тако да то је једна промена која траје и којој, нажалост, не видимо крај. Публика која долази на џез концерте је она која је заинтересована да чује нешто другачије и ново. Први и једини услов да дођеш и слушаш џез музику је да си радознао и отворен за нешто ново што ће се десити на тој сцени тад и само тад. Уколико то схватиш онда можеш да слушаш џез музику и не мораш да имаш ни предзнање ни да долазиш из неких елитних кругова и све те глупости које људи повезују са слушањем џез музике. Уколико се на бини налазе прави музичари који свирају искрену и креативну музику увек ће се и у публици наћи они који ће то да поздраве.
Јесу ли и ваши приступи и погледи на џез сазревали заједно са вашим годинама и богатим искуством, будући да сте врло млади заволели овај жанр?
– Наравно, то је и поента - да се годинама, како радиш, добијаш нове информације и стичеш ново искуство, мењаш. Уосталом, поента свирања џез музике је управо да еволуираш и да се константно бацаш у нове изазове. Да се не задржаваш у тој некој сигурној зони. Само тако можеш и да учиш и да растеш. Верујем да јесам сазрео и да сам променио доста тога у свом приступу колико год нека основа била иста, а наравно и љубав је једнака као и кад сам био тинејџер.
Које емоције у вама чешће буде инспирацију и креативност у музици?
– Не могу да кажем баш да постоји низ емоција које у мени буде инспирацију и креативност. Инспирација се дешава тако што константно радиш и компонујеш, а онда се само у неком моменту деси то нешто што јуриш. Не можеш да чекаш емоцију, нити инспирацију или нешто друго да би коначно сео и написао неку композицију или свирао концерт. То је ствар константног рада и да у току тог процеса пронађеш као неки истраживач тај моменат кад се склопе и емоције и креативност и инспирација у једно.
Да ли се слажете са оном чувеном да је таленат тек десет одсто нечијег успеха? Шта се све скрило иза ваших достигнућа?
– Не слажем се да је таленат тек десет одсто, јер по том систему свако ко има и трунчицу талента ако би радио као скот могао би да буде фантастичан музичар или композитор. Не иде то тако. Мораш да имаш огроман таленат, а онда на тај огроман таленат иде огроман рад. Не иде једно без другог. Сва срећа имам таленат, али да нема тог огромног рада, а наравно, мало и среће, а такође и помоћи мојих најближих, тешко би дошло до мојих достигнућа.
Да ли је потребно да се човек искључи из свега да би био креативан и прогресиван у стварању или мора да буде у свему и ослушкује стално и себе и друге?
– Мислим да је комбинација и једног и другог, кад си коначно сео да нешто ствараш онда дефинитивно треба да се искључиш из свега и да се окренеш само том процесу. А, у међувремену, треба да ослушкујеш и треба да тражиш стално евентуалне изворе инспирације које најчешће, барем код мене, долазе из саме музике, коју неко други ствара. Тако уосталом све функционише. Од вајкада су уметници утицали једни на друге. Тако уметници стварају нешто своје, под утицајем свих других, то је нормалан процес, докле год их не копираш и крадеш. Наравно, треба имати филтер и препознавати оно што те евентуално може омести у том процесу а то су лоши утицаји и лоша музика која ти никако не треба у животу
Неретко уметници истичу да и стварање музике некад мора да буде као занатски посао. Да ли ваша најбоља дела настају као резултат занатске вештине или су инспирисана неким битним животним тренуцима?
– Да би се бавио било којим послом мораш да савладаш вештине тог посла попут неког заната. Мораш да поседујеш сет алата да би уопште могао нешто да направиш. Тако да, у том контексту, има додира и са занатским послом, али и најбоља и осредња и лоша дела настају тако што радиш свакодневно, ако може, на својим вештинама и том послу који си одабрао да се бавиш. Па онда у том процесу рада деси се и нешто што је вансеријски, ако имаш среће и талента, или нешто што је осредње. Не могу да дефинишем када настају моја најбоља дела јер се она десе у неким тренуцима у којима се, као што сам већ рекао, склопе емоција, инспирација и креативност.
Колико је тешко остати свој и бавити се музиком која није комерцијална?
– Врло је тешко опстати било где на свету, а не ући у неке работе које подразумевају свирање, компоновање или било какав ангажман са музиком која је комерцијална, тј. која је мејнстрим, а која, нажалост, уз све дужно поштовање и разумевање младих генерација, никако не ваља. Врло ретко се деси да нешто што је екстремно пласирано преко медија има и неки квалитет. Има и те како младих људи који стварају фантастичну музику, али су, нажалост, ван радара великих медијских кућа и то је наравно лоше. А онда, кад све то узмеш у обзир, неки млади човек који жели да се бави музиком која није на прву лопту комерцијална и која је само његова, врло тешко може да је промовише, осим интернетски и на својим неким профилима. Није лак задатак, али није немогуће.
Владимир Бијелић
