Након завидног стрпљења и још завиднијег „од сутра ћу“, дошао је ТАЈ дан!
Да, добро сте разумели, јутрос сам била на свом првом овогодишњем тренингу и издржала читав сат бацакања, развлачења, тегљења, скакања, кикотања, кукања у себи и презнојавања у ШМЕК-у. И све то не би било чудно да Леа некад није била добар спортиста. Понекад и више него само “добар”.
Леа је увек била „брзинац“. Спринтер. Још у првом разреду основне школе (у Српском Итебеју), иако најмлађи ђак у генерацији, иако женско, била је најбржа од свих ученика (дакле, и од дечака!) из оба српска одељења. Кад је учитељица викнула „Старт!“, педесетак клинаца запутило се с једног краја фудбалског терена на други. Ех, као да је јуче било... Леа је трчала тврдоглаво ка циљу, окрећући се да провери да ли је заиста све старије вршњаке оставила иза себе, док су јој образи поскакивали (соса, шта ће сирота) као у пит була кад кидише на... Па, на шта ли већ кидише... Но, Леа је прва стигла до ограде, убеђена да су јој то последњи овоземаљски удисаји. Али нису били, јелте...
Како су пролазиле године, Леа је била најбржа само међу девојчицама, док би испред ње било три, пет, па и десет дечака. Али, није је то нешто мучило. А и што би?
У петом разреду (у Житишту) Леа је већ увелико тренирала одбојку. Играла је на позицији техничара, илити дизача, илити оно што је био Никола Грбић. Није било утакмице (све док је тренирала тј. до краја основне школе) а да је она седела на клупи! Увек је била прва постава, а било је и ситуација да је „кувањем“ освајала пресудне поене који су значили да њен тим побеђује. Обожавала је одбојку! Ни менструација, ни пад на степеницама пред тренинг, ни главобоље, ма ништа је није могло спречити да оде на тренинг или утакмицу...
Него, у петом разреду, Леу је приметио наставник физичког на замени. Млађа, тренер у зрењанинском атлетском клубу „Пролетер“. Задовољан Леиним атлетским вештинама, решава да оснује огранак „Пролетера“ ту у селу. И било их је ту неких десетак ентузијаста, који су престајали да се тако осећају како су тренинзи одмицали, јер све што су радили било је трчање укруг и укруг и укруг и да се онесвестиш који је већ круг то био...
Онда је наишло „неко“ такмичење у Новом Саду. Пријави их Млађа, подели им дисциплине (шта год то значило), Леа добије трчање на 60 метара. Ох, то ће кратко трајати, милина, мислила је Леа. Кад оно, међутим, дођоше клинци ентузијасти на ооогроман Карађорђев стадион у Новом Саду, мајко мила колико је тамо било људи, спортиста, гужва, сви у неким дводелним правим спортским костимима, а Леу и другаре блам јер њихове беле мајице од прања више и нисз беле, а није вала ни испеглане. (Ко још пегла ствари за знојење?!)
Кад, ето ти Млађе, каже: „Леа, извини, али закаснили смо на твоју дисциплину!“
Ма, да ли је могуће да је то најбољи дан у Леином животу? Дошла у велики град, неће се ознојити, неће се избламирати - има ли шта лепше?
Ал', не лези враже, Млађа није од јуче... Брзо је нашао решење и пријавио Леу на другу дисциплину која још није почела - скок у даљ!
„Скок у... шта?“, питала је збуњена Леа, па нек’ је испала и стопут глупа, али зар атлетика није само бесомучно трчање укруг?
„Сад ћу ја теби све да објасним и покажем, ништа компликовано... Видиш ову даску код песка? Е, од ње избројиш толико и толико стопа, затим се затрчиш и кад станеш на ту даску, ни милиметар преко ње, бациш се у песак.
Разумела?“, пун наде пита Млађа...
Разумела је Леа, али јој ништа није било јасно...
Ипак, скочила је трипут, сваки пут по прописима, и конта Леа, то је то, није било страшно, сад може кући.
Кад, ето ти опет Млађе.
„Имаш још три скока.“
Пффф... Тај дан као да није имао краја...
Скочи Леа још трипут, е сад је дефинитивно готово, а Млађа дотрчава и пружа руку:
„Честитам, освојила си треће место!“
Освојила ШТА?
Да, Леа је тог дана поставила лични рекорд од 3.89 метара у дисциплини скок у даљ. Да фазон буде већи, то се десило на МЕЂУНАРОДНОМ ТАКМИЧЕЊУ, што је Леа сконтала тек кад је стала на победничко постоље поред Немице!
Леа је изашла у зрењанинским новинама, похваљена како је једини спортиста зрењанинског клуба „Пролетер“ који је освојио медаљу, а на такмичењу је (бај д веј) учествовала и Ивана Шпановић. (Баба и даље чува исечак из новина, у случају да сте неверне Томе...)
Елем, враћа се Леа поносна кући, окићена бронзаном тешком медаљом (правом медаљом, знате!), сва у нади да коначно више неће само трчати у кругове на тренинзима, већ да ће и скакати у даљ. То јој је, свакако, лакше падало...
Алииии... Како ни у спорту не иде све како би требало да иде, Леи је суптилно објашњено да се с њом неће радити на тој дисциплини (разлоге нећу откривати, нема места сензационализму, а и прошло је превише времена, не би имало смисла), те да је кругови и даље чекају.
Леа је издржала још месец дана и онда решила да батали тренирање атлетике.
Срећом, одбојка је увек била ту...
Ипак, Леа је сваке године ишла на школска и општинска такмичења, скакала је у даљ, освајала златне медаље. Нови највећи успех постигла је у осмом разреду када је поставила нови лични рекорд на републичком такмичењу скочивши 4.19 метара. Тада је опет освојила бронзу.
По завршетку основне школе, Леа је престала да се бави спортом. Угојила се и више никад није имала снажне бутине, раван стомак, јаке бицепсе.
Неће их ни сад имати, али се бар покренула. (Надам се.) Требало јој је 15 година, али никад није касно почети водити рачуна о свом здрављу и телу.
(Само да успем да се натерам опет да устанем ујутру и одем на тренинг. Бар још који пут ове године.)
Леа Радловачки
