Само још иришко Планинарско друштво носи име великог хуманисте, без кога у првој половини прошлог века ниједан важнији посао за јавну ползу Војводине није могао проћи.
Било је подразумљиво да буде један од делегата Велике скупштине присаједињења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији новембра 1918, али док су остали данима славили тај историјски чин, он је кренуо да оснива Црвени крст Војводине (на згради седишта пре неку годину је постављена спомен-плоча, рад др Владимира Јокановића, максилофацијалног хирурга и вајара), а нешто касније Лекарско друштво, те водио Антитуберкулозну лигу и Унију за заштиту деце. А много је штошта приде постигао!
Рођени Банаћанин из Томашевца, потекао је из трговачке породице, која прешла у Чуруг, где је завршио основну школу, па „с одликом“ у Новом Саду гимназију. Као питомац Текелијанума, у Пешти је дипломирао медицину 1900, а још као студент, заједно с осталим земљацима, приљежно скупљао новчане прилоге за СНП. У болници Светог Рока стажирао је три године, потом једну и по Немачкој, те од новца тамо уштеђеног 1904. у Новом Саду купио кућу на Трифковићем тргу и с много ентузијазма започео праксу. Како ред налаже, оженио се наочитом девојком из угледне фамилије цинцарско-грчког порекла Теодором Дером, и с њом између 1906. и 1919. добио седам кћери, од којих је једна умрла још као дете.
Лако је постао веома популаран због своје велике посвећености и пожртвованости. Образовани су волели његову одмереност, а сиромашни ценили меко срце и спремност да лечи бесплатно. У доба док су телефоне имала само државне надлештва, пред ординацију је поставио таблу и креду да му пацијенти могу оставити поруку. Болеснима је одлазио на бициклу у свако доба дана, по киши и снегу. Не само у граду већ и по селаима атара.
Чим су почели балкански ратови, као прави родољуб, заједно с колегом, чувеним Сремцем др Миланом Јовановићем Батутом, доборовољно се пријавио у санитетску службу војске Краљевине Србије.
Након Великог рата и стварања нове државе, поверено му је народно здравље Војводине. Отишао је у пензију 1931, кад је нови дунавски бан хтео да га пошаље на службу у Скопље, да би на његове место довео своје пајташе. До тада је већ подигао 55 здравствених установа.
Дом Марковића је био стециште литерата, глумаца и уметника сваке врсте, а чест гост је био и Бранислав Нушић. У интелектуалном салону члана Управног одбора СНП-а често је кројен репертоар. А на њему су често били и комади које писао под псеудонимом Лаза Мргуд. Драмама и комедијама, попут „Шула“, „Страшан дан”, „Милка”, „Народњак”, „Шваља” или „Врзино коло”, најчешће с мотивима из народног живота, слао је поруку и поуку о хигијени, наследним болестима, празноверју, накарадним обичајима, богатству здравог подмлатка, моралу и животним вредностима. Те представе, које је музички бојио славни Исидор Бајић, играли су и по војвођанским варошима, па и селима, најпознатији глумци тог доба.
Као боем који није пушио ни пио, дуго је био председник Трезвењачког покрета Југославије. Попут Уроша Предића сликом „Пијана браћа, жалосна им мајка“, покушао је призвати памети земљаке па је снимио и кратки филм „Трагедија наше деце”, у којем његов пријатељ Пера Добриновић глуми сеоског беспосличара и алкохоличара. Колико је било ефекта не зна се јер су и даље многи остављали читав иметак по бирцузима.
Направио је библиотеку „Школа здравственог просвећивања” и за њу писао књиге и брошуре, осмишљавао летке и плакате... Набавио је пројектор и широм Војводине ђацима, радницима и паорима приказивао шездесетак здравствено-педагошких и забавних филмова из своје колекције.
Ћерке је васпитавао да буду самосвојне и подржавао (на скривено или отворено згражавања господе) сифражеткиње, претходнице модерних феминистикња. Кад је 1911. отворен Штранд; од градских власти је тражио право да се жене купају цео дан, а не само до 11 ујутро; како је предвиђено. У Матичином „Летопису“ још 1913. писао је о сексуалном образовању, а у једночинки „Мати“ о вештачкој оплодњи. Сигурно није био срећан кад се у листу „Застава“ појавио текст да је „два мала Швајцарца, Алберта и Едуарда, синове Алберта Ајнштајна, професора свеучилишта у Цириху и унуке цењеног суграђанина Милоша Марића, у Николајевској цркви у православну веру као кум крстио др Лазар Марковић.“ О мајци Милеви Марић ни реч.
Јелена Стаменковић
