У прва четири века хришћани су прослављали Божић, али не издвојено у календару. Рођење витлејемског Детета славило се 6. јануара (по јулијанском календару) као једно од Богојављења – јављања Божјих. Слављено је тада јер нигде није записан датум Христовог рођења. Једино се може наслутити, на основу Лукиног јеванђеља и пастира који чувају стада, да се рођење Богомладенца десило у лето. Како се дошло до 25. децембра? Зар је могуће да је толико промашено?
Наиме, у време када се појавило хришћанство, Римском империјом ширио се моћан многобожачки култ Непобедивог сунца, који је седамдесетих година 3. века римски цар Аурелијан прогласио за званичну државну религију.
Култ је славио Сунце као извор живота и тиме врховно божанство. Кулминација је празник зимског солстиција или краткодневице, пада сваког 22. децембра и тада је најкраћи дан у години, а најдужа ноћ. Након тога, Сунце односи победу над тамом па дани постају дужи, а ноћи краће.
Доласком све више топлоте, природа оживљава пролећним животом и побеђујући ледену смрт зиме.
Пагански свет је у томе видео дело божје, па су од 22. до 25. децембра широм царства слављени Дани Непобедивог сунца.
У том царству живели су и хришћани, али до 4. века култ је живео мимо њих. Међутим, цар Константин Велики, дајући слободу хришћанима да проповедају своју веру, принудио је Цркву на то да се суочи с проблемом преобраћеника, који се нису лако одрицали паганских обичаја, а поготово празника.
Кажу да је неписани обичај јачи и од било које писане норме јер од закона се лако одустаје, док је обичаје готово немогуће искоренити. Ипак, Христос је Спаситељ свих људи и светова, надобичајан и наднационалан, а његова вера је вера свих људи који то желе, заједно с њиховим традицијама.
Зато је Црква кренула да прихвата и пречишћава паганске празнике, дајући им дубоки хришћански смисао, чувајући их од заборава и преображавајући их Христом.
Римски пагански свет је у децембру славио рођење свога Непобедивог сунца, а хришћани рођење свог Непобедивог сунца.
Док је паганско природно и непобедиво доносило пролеће после зиме, хришћанско је доносило пролеће живота и победу над смрћу. И док су се у част једне звезде приносиле жртве и правили пирови, у хришћанским храмовима брујала је тиха песма малом Детету, Сунцу Правде, које је дошло да спасе свет.
Римско се сунце уздизало на ниво божанства, хришћанско пак спуштало међу људе. Исти обичај – потпуно други смисао. Није неопходан ни тачан датум јер хришћанство није ограничено календаром.
Па и Васкрс (Највећи празник) сваке године пада другог датума.
Али шта је данас Божић? Током дуге историје, зависно од историјских околности, прослава празника је добијала неке нове елементе, док су други заборављани. Једино се датум није мењао – остао је 25. децембар (по јулијанском календару) као знак сећања на прошлост.
Данас му претходи пост, као својеврсна припрема за догађај. Међутим, шта је пост и који му је смисао? У одређене дане хришћани се добровољно одричу хране из једног разлога:
Укратко: Ја не постим због себе, већ због другога, да другоме буде лакше. И кроз мрачну улицу лакше је проћи кад сте с неким па макар се он плашио исто као и ви.
Данас међу гладнима и жеднима љубави и пажње, најпотребнији су људи који тако посте. Такав пост даје плодове, све друго су само себичне телесне и/или духовне (небитно је) дијете, које нас још више удаљавају међусобно.
Није пагански култ Сунца једини преображени обичај, много их је. А свима је једини циљ да нас окрену једне према другима у правцу Витлејема и пећинских јасала Бога који је постао човек.
Тај смисао не сме се заборавити јер се у противном претварамо у слепе поклонике празне љуштуре зване Традиција. „Традиција није обожавање пепела, већ одржавање ватре”, говорио је Густав Малер.
Иако се изнова додају нова и другачија дрва ,увек гори исти пламен. Ако се изгуби дух, остаје само хладан пепео обичаја који се веома брзо заборавља, и онда нема ни Божића, ни радости, ни живота који она у себи носи.
Нажалост, данас се тај празник све више претвара у оно што је био пре христијанизације. Организују се громогласне забаве, а заборавља се да ниједан храм или царска палата оног доба, са свим раскошима, музиком и галамом, нису били достојни да приме Цара Мира.
Тога Детета удостојила се од света заборављена тиха пећина надомак Витлејема.
Вељко Бирач
