Врт се налази преко пута незавршене Спортске хале, а на самом улазу чекају вас јелен лопатар и срне да вам пожеле добродошлицу у њихов дом, који деле са разним птицама, папагајима, зечевима, понијима, магарцима, ламама, мајмуном и медведима, те мангулицама, лабудовима и разним другим питомим животињама. Уверили смо се и сами да иако спадају у дивље, овде су све животиње питоме толико, да је до нас одмах долетео папагај чим смо пришли мало ближе да нас упита јел´ носимо поклоне, тачније храну.
Све животиње су сите, осим маленог црног керића, који је ту видно залутао, али врло брзо прихваћен од мачака, које су се сунчале и излежавале по дворишту. Убрзо ће то постати и његов дом, то је очигледно, а бољи није могао ни пожелети, врт у ком се налази више од стотину животиња у правој оази мира.
Корњаче су такође изашле да се осунчају, а дебели зечеви нас скакутањем поздравили, као и њихови пријатељи папагаји са којима деле своју кућу, јер су смештени заједно. Таквих “незамисливих” укрштања у овом зоо врту је пуно. Препелице са тигрицама, петлови са папагајима и фазанима, ламе, магарци, козе, овце и кокошке сви у једном простору.
Мајмун је подигао руку до лица и као да је хтео боље да нас осмотри, па смо му на исти начин узвратили поздрав. Гуске су направиле малу драму, њих три као да су желеле да нам кажу да смо дошле у невреме, баш у време ручка и да то баш и није пристојно, али су их беле голубице умириле да и није тако страшна ствар.
Два прасета била су и више него расположена за разговор, чак су и престала са гозбом јабукама, да би нам нешто повериле, а лама је била највише расположена за позирање и фотографисање, из свих углова, са дугачким трепавицама, као да је тражила да њена фотографија испадне најлепше. Затим нам је дала екслузиван интервју, покушавајући да поједе диктафон, те ћемо га објавити неком другом приликом.
Роде су се сунчале, а медведи спавали у јазбини, што није ни чудо, јер је био први дан пролећа, али су зато сребрни и браон магарци тражили нашу пажњу, па и које чешање, јер им је било незгодно да дохвате ограду. Мангулице су се ваљале у блату, лабудови и дивље патке пливали језером, а коза одлучила да ће да испрати нашу шетњу до медведа и рачуна време које смо провели испред чије куће. Ракун се одмарао у својој кућици испред које је писало “Пажња, ракун уједа. Чувај прсте”. Испао је најнезгоднији у овом малом животињском царству, али верујемо да смо имали прилику, спријатељили би се лако, него није био ред да будимо некога кад спава. Некада је Славко имао тераријум са змијама, али и пуму, коју су на жалост, отровали...
Приметили смо много младунаца, који су били врло отворени за дружење, осим мале препелице, која је бежала и од своје сенке, иако су родитељи упорно покушавали да јој објасне да страха у врту нема никаквог.
Црни керић је осим мачака своје друштво пронашао у девојчици Анђели, коју је тата Славко Шивуновачки довео да се дружи са животињама. Каже да су овде стално и дођу кад год је лепо време.
-Значи зоолошки врт деци пуно, увек уживају када су овде. Моје дете има 4,5 године и воли мачке невероватно. Купио сам јој хаскија, али пас јој је потпуно незанимљив, када види мачку- каже тата Славко.
У овом несвакидашњем зоолошком врту, улазница се не наплаћује, профит имају само деца, а врт живи од донација и добре воље грађана Инђије, као и помоћи Општине.
Власник Славко Поповић каже за “Дневник” да ни сам не зна колико има животиња, око стотинак, али да брине шта ће бити са њима, кад њега не буде.
-То је моја велика љубав и диван је живот са животињама, јер су оне много боље од људи знате. Животиња никад неће убити уколико није гладна, за разлику од човека, чак ни змија. Док сам ја жив, животињама неће ништа фалити- каже Славко.
Он додаје да је било тешких периода за 22 године колико ради врт, али да је сада боље, јер Општина обезбеђује храну.
-Треба ми и друга врста помоћи, да власништво пребацим на Општину, како би они и правно још више могли да помогну врт, који толико значи деци, а и мене може за један дан да нема, а онда неће бити ни животиња за десет дана, уколико неко други не преузме ово све. То не смем дозволити- каже Славко који се свакодневно бори да врт буде уређен како би био права животињска оаза, а само нахранити толико животиња дневно није мали посао.
Било је свега, прича Славко, и да упадну пси луталице, јер нису биле јаке ограде, па убију кокошке и патке, тровали су и људи животиње, али овај заљубљеник у природи, се са свачим борио и изборио.
-Водим рачуна стално, храна је на првом месту, а посетилаца има увек. Кад је лепо време имамо и по 400 људи дневно у гостима- каже Славко и додаје да се та цифра годишње броји у десетинама хиљада.
Инђијски зоо врт је временом постао и један од симбола града, а његове животиње питоме толико да одмах прилазе људима, надајући се неком поклону у виду хране, живот какав само може да изабере човека попут Славка, правог ентузијасту и пријатеља животиња.
М. Стакић
