Удала сам се када сам већ добро загазила у зреле године и можда је управо то разлог што смо обоје свесно ступили у тај однос, са довољно животног искуства да знамо да у животу није све као у бајци, али смо се потрудили да већином буде бајка. Потрудили смо се тако што смо се препустили заједничком животу без унапред креираних очекивања, него смо имали поверења у живот, верујући да нам је најзад приредио нешто што ће нам донети много радости. Већ на почетку су се међу нама искристалисала нека правила, која сва могу да се сведу на 3 основна, а ми их зовемо „Брачно тројство.“
Под број један је индивидуалност која се показала као веома важна, јер смо обоје у претходним везама много тога препуштали партнеру, или смо се на њега од силне љубави поготово на почетку везе, превише ослањали и на крају имали нереална очекивања. То је поготово био случај са мном, јер сам се увек превише везивала за партнера и волела оно што он воли и радила оно што он ради. Било је потребно да прођем доста рада на себи да бих тај страх од одбацивања превазишла и престала да га таквим односом заташкавам. Свако има своју слободу да живи своје снове и колико год они другоме изгледали смешни или неважни, има право да живи свој живот. Под број два је истина која је у нашем случају била пресудна. Нема те ситнице која је вредна искривљавања или улепшавања. Ништа није неважно када је истина у питању. Једини квалитетан и добар однос је онај који почива на истини, онај у коме нема потребе да се било чиме, на било који начин манипулише. Е сад, проблем је када неко живи у илузији, те због неког страха од реалности не види где је права истина, али и на томе може да се ради, као што сам ја радила, па се и то лепо може правазићи. А под број три, ту је једнако важно правило понашања, као и претходна два: не истичи другоме мане, него примећуј и истичи добре особине. Закључили смо обоје да су мане у ствари ране које морају да зацеле и када код супруга приметим ту рану, то заправо нека моја лична рана тражи да се за њу побринем да је негујем и исцелим. Иначе је код њега не бих ни приметила, нити би ме „жуљала“. А добрих особина свако има, само је важно да их приметим, да скренем пажњу на њих, захвалим се због њих и често их спомињем. То онда буде као цвет који се редовно залива, па он буја и напредује, а ако му не дајем ни воду ни пажњу, колико год да је леп, он ће да увене и неће више да ме радује.
То брачно тројство је скуп мојих искустава, али верујем да је јасно да брак сам по себи не може да опстане (причам о срећном браку) уколико сваки партнер не ради на себи, на сопственом напретку и развоју. И једино сопственим примером, а то не важи само за брак него за све међуљудске односе, може да инспирише оног другог на промену. Да мењамо неког другог? То не постоји. Енергетски гледано, тек кад једна особа подиже сопствену вибрацију, вибрација партнера природно прати тај процес. И брак постаје један занимљив пут, повремено џомбаст, јер и то је природно, али је пун радости заједничког сазревања.
Нина Мартиновић Армбрустер
