Од некога сам то одавно научила, да је потребно замислити позитиван исход како бисмо имали у машти слику онога чему тежимо. Када се тај циљ тако постави, онда се вероватно лакше и остварује. Ако као пример узмемо прави циљ, онај на крају неке трке, логично је да ћемо трчати у добром правцу и стићи до њега пре или касније. Ако не знамо где је циљ, онда ћемо да трчкарамо тамо - вамо, потпуно збуњени и ослањајући се искључиво на срећу, да ћемо можда случајно набасати на тај циљ. Верујем да је тако са свим активностима којима се бавимо.
Пре него што нешто започнемо, ваљало би да знамо куда желимо да стигнемио. То је сасвим у реду, али шта ако не знамо тачно шта нам је циљ? Ја сам у животу често имала проблем са циљевима, а временом сам открила да је то тако зато што имам страх од завршетка нечега. Не волим крај, па то ти је. Корени мојих уверења која изазивају тај страх, дубоко су се ухватили још у раном детињству, у оном периоду ког се ни не сећам. Када их извучем на површину, када их освестим, у главном се изненадим, имам онај „аха!“ моменат, и то је то. Последице тих подсвесних уверења у мом животу, изузетно се споро мењају, тако да и дан данас, иако сам освестила да имам страх од завршетка и пронашла узроке који су до њега довели, ја и даље имам потешкоће да извесне ствари које ме не занимају превише, изгурам до краја. Имам небројено много идеја, али када дође до реализације, завршетак ми се некако отегне. Онда нешто запињем, тражим начине да то некако изведем, али вољу дефинитивно изгубим, а самим тим и драж читаве ствари, ма шта да је у питању.
Зато сам у међувремену пронашла мустру, како да поставим тај циљ себи у свакодневним приликама, а да га стварно и испуним. Мустру смо мој животни партнер и ја осмислили за новогодишње жеље: пожелимо једно другоме да будемо радосни и задовољни, а то научили смо, можемо само ако смо у љубави и у истини. И то примењујемо у свим стуацијама које освестимо (а све више тога радимо свесно, а не аутоматски, јер вежбамо и подсећамо једно друго). Да је та мустра исправна, свакодневно ми се потврђује кроз многобројне ситуације, а чак је недавно и један гост у емисији објашњавао како је важно да пре него што било шта кренемо да радимо, пробудимо стање љубави у себи. Да прво осетимо љубав, па тек онда кренемо у неки посао, шетњу, вожњу, читање, писање, преповијање бебе или одлазак у продавницу. За ту прилику, добро би било имати неки једноставан пример којег се сетимо, а који нам увек пробуди љубав: дете, кућни љубимац, омиљена биљка или нека лепа животна ситуација коју јако волимо.
Када у себи на тај начин пробудимо осећај љубави и кренемо у било коју акцију са циљем да на крају будемо срећни, успех је неминован. А ако својом акцијом усрећимо и друге људе, онда је и загарантован.
