Дрвеће преноси информације преко корења, птице се у лету понашају као да су годинама вежбале усаглашене покрете за слет, а две се честице на огромним удаљеностима понашају идентично, као да некако „знају“ једна за другу. Природа комуницира на чудесне, нама тешко појмљиве начине. А са нама људима, друга је прича. Од телеграфских порука до данашњих мобилних телефона, прошао је тек сићушан временски период у односу на нама познату, или признату историју. И уместо у телепатији, ето нас у мобилној телефонији.
Не могу да се отмем утиску да нам техничка помагала све више одмажу у настојањима да останемо људи. Што брже и више комуницирамо, све спорије као људи напредујемо. Као да учимо да возимо бицикл, а неко нам стално додаје нове помоћне точкиће, све су већи и моћнији, атрактивнији, модернији, имају све више боја и праве се од све новијих материјала. Полако престајемо и педале да окрећемо, довољно је да седнемо и већ се крећемо, јер све бројнији и моћнији помоћни точкићи, обављају сав посао уместо нас. Не само да не научимо да возимо бицикл, него у потпуности заборавимо зашто смо уопште и почели да учимо да га возимо. Нити њиме управљамо, нити у вожњи уживамо. Као да нисмо ту. Е баш тако доживљавам ове наше, како их зову „паметне“ телефоне. Они су све паметнији, а ми? У ком правцу ми то идемо? Појма немамо! Зашто бисмо се уопште и трудили да сазнамо, када имамо паметне телефоне који имају одговоре на свa питања? Ми ништа не морамо ни да учимо, наше је само да по екранима пипкамо и да са њих упутства пратимо и слепо следимо. Потпуно од њих зависимо, као од помоћних точкића које немамо намеру никада да скинемо. Вратове кривимо, леђа грбимо, по цео дан у њих пиљимо. А онда одемо негде да се забавимо и шта радимо? Уместо да у неком концерту уживамо, да најзад мало чула упослимо, па да осетимо енергију, разменимо погледе и осмехе са осталима који су око нас, ми укључујемо своје џепне господаре и снимамо. Правимо се да снимамо за успомену, а у ствари снимамо само да онима који нису ту покажемо да ми јесмо. А заправо нисмо. Ми смо у екрану наших телефона. Нисмо са пријатељима на вечери, него смо са порукама које другима за време те вечере куцкамо. Не уживамо у јелу, jeр га сликамо. Или сликамо себе. Товаримо друштвене мреже својим фотографијама са којих једне те исте поруке избезумљено вриште: „Видите ме! Видите мене!“ Ни где су били, ни зашто су тамо, ни шта бисмо ми који то гледамо могли из те слике да сазнамо, да можда и ми мало уз њих отпутујемо. Да се не лажемо, и ја каткад подлегнем тренду.
Деси ми се некад да заборавим да понесем телефон од куће. Јесте неодговорно, али много је пријатно. Откријем читав један свет погледа, осмеха, гласова и покрета. Све се у мени пробуди и затрепери од људскости неке заборављене. И уживам тако све док се мобилни господар не огласи са неким новим „Видите ме!“
Нина Мартиновић Армбрустер
