Чим сам чула ову причу сетила сам се свог такмичарског духа на који сам тако дуго била поносна. Бројне генерације одрасле су васпитаване у том духу: да будеш бољи, да будеш бржи, да вредиш више од других само ако их у нечему победиш. Данас могу да кажем да сам поприлично духовно осакаћена таквим васпитањем, јер ме је потреба да будем најбоља у главном одвајала од људи, а један постигнут циљ само је значио да хитно морам да се бацим у потрагу за новим циљем, за новом приликом да се у нечему доказујем тако што побеђујем. То је био једини начин да се осећам довољно добром, да осећам да вредим, а пошто нисам стално у свему побеђивала, често сам у своју вредност сумњала.
Када сам то тек пре неколико година освестила, почела сам да примећујем све ситуације у којима сам се такмичила. То није било тешко, јер је тај образац понашања био присутан у скоро сваком тренутку мог живота. Ухватила сам себе да се стално поредим са неким, по разним питањима: да ли сам бржа, да ли сам лепша, да ли сам паметнија, да ли сам забавнија, да ли сам успешнија... У свим животним областима имала сам по неколико особа са којима сам се константно поредила.
Такве су мисли заузимале највећи део моје свести. Колико је то у ствари напорно и мучно било! Из ове тачке гледишта, застрашујуће. Дуго ми је времена било потребно да схватим да вредим и када се не такмичим, и када нисам најбоља и када нешто не урадим баш за чисту десетку. Да схватим да је свако искуство драгоцено, да из свакога по нешто научим о себи и о свету око себе, а тако једино могу разумем своју стварност и да напредујем.
Маштам о планети на којој то сви људи схватају и престају да се надмећу. Надметање. Како занимљива реч: неко се меће, ставља изнад другог. Зар не би било боље да се подржавамо, јер тако сигурно можемо више да досегнемо. Када смо удружени много смо јачи него када смо појединци, у сваком смислу. А тренутни начин живота нас тера да се делимо, да навијамо за ову или ону страну и да верујемо да ако нисмо за, онда смо против. Увлаче нас животне околности у константну потребу за сукобљавањем и трошимо тако силну енергију.
Крајње је време да се запитамо кога таквом енергијом хранимо. И која то врста вредности расте и јача хранећи се таквом енергијом? Да ли заиста свесно желимо то да подржавамо само да сопственом егу удовољавамо? Верујем да у нама још увек има довољно свести да превазиђемо ту болест и да почнемо да побеђујемо тако што сарађујемо, па да победимо себе и своје слабости и да свако допринесе победи људскости. Од такве победе, има да процвета цела планета.
Нина Мартиновић Армбрустер
