Једино су емоције љутње и беса некако успеле да се одрже јер то спада у категорију „то је јаче од мене“. А заправо се тим емоцијама изражавају све оне које су потиснуте: и туга, и стид, и кривица, и понижење... Све оне када су довољно дуго потиснуте никада довољно изражене, једнога дана излазе на површину и онда се деси да за најмању ситницу планемо и свашта себи у том пламену дозволимо.
Али постоји једна добра страна овог нашег модерног друштва, као и увек, јер баш све, ама баш све када се погледа из шире перспективе, има своју добру страну. Ево рецимо друштвене мреже, на којима објављујемо своје или туђе мисли, могу да послуже као „читање“ стања у којем се особа тренутно налази. Објаве се пишу са намером да другима нешто пренесемо, сугеришемо, кажемо, покажемо, или да их научимо... Постоје и други разлози, али није ми намера да залазим у детаље, а поготово не у патологију. У главном, људи пишу те објаве обраћајући се другима, али заправо је то један од начина да се обрате себи. Иза сваке од тих објава које су намењене неким тамо пратиоцима, познатим и непознатим људима, стоји порука коју онај који објављује, шаље самом себи. Мени то изледа као да сопствена душа, са којом нисам у свесном контакту, шаље поруке мојој свести о томе како се осећам и шта би то требало да освестим. Схватила сам то након што сам више пута видела објаве својих познаника који су објављивали баш онакве текстове или поруке какве су се мени чиниле да би било исцељујуће да их је неко њима упутио. Када би они добили такву поруку од некога, и када би се над њом дубље замислили, то би била права порука у правом тренутку, која би могла да разреши њихове дилеме и проблеме, само кад его ту не би умешао своје прсте.
Верујем да је его тај који стоји на путу између моје свезнајуће душе која све види из шире перспективе, и моје личности која живи окована својим програмима и као нека брана стоји између мене и мојих проблема. Јер его је увек окренут ка споља и увек криви неког или нешто са стране. Када сам приметила да се људи обраћају себи пеко својих порука, онда сам почела да поново проверавам своје објаве и поруке настојећи да их посмарам тако као да их је неко много мудар и добронамеран написао баш за мене. Аууу, колико се ту ствари појавило! Многе су самообмане постале јасније захваљујући објавама које сам ту и тамо писала. Зато су неке од њих постале моји свакодневни подсетници којима репрограмирам своју свест, јер као што неко рече: „ако не преузмеш одговорност за програмирање себе, неко ће други то учинити.“ Зато, уместо самообмане, ево једне важне самообјаве: Светлост растерује мрак, а свесност растерује страх! Ту свесност вежбам замишљајући да удишем светлост неколико пута на дан. И буде светлост.
Нина Мартиновић Армбрустер
