Ја исто тако љубазно одговорим, јер сам увек љубазна док се не укаже потреба за другачијим ставом, а посебно када је саговорник неко коме је посао да зивка непознате људе јер тренуно вероватно нема друге опције у животу и у већини случајева наилази на грубо одбијање оних које је случајно позвала. А и када мало боље размислим, тих пар минута мог времена неће ми не знам колико зафалити у животу, а њој ће можда значити.
У ствари, допало ми се то питање о превенитиви. Сви који позивају да нуде инстант решења за ова или она стања поремећаја у организму, подразумевају да поремећаји постоје, питање је само колико брзо ће да открију о чему је реч. Дакле, љубазно одговорим да редовно и веома посвећено користим превентиву. Госпођа је звучала изненађено и заинтересовано ме питала шта користим. Рекох јој да се бавим свесним дисањем, свакодневним вежбањем, идем у природу када год за то имам времена и прилика, и тамо дубоко дишем, шетам, рекреирам се, и настојим да се храним здраво колико је то могуће.
Док сам јој све то набрајала нескромно сам се задивила самој себи у којој мери сам неке здраворазумске активности које већини људи које познајем звуче пренапорно и немогуће за постићи и ускладити, уврстила у свој свакодневни распоред. Те су активности заправо постале део моје свакодневице. Не могу да замислим да ми дан прође без неке од њих, као што неко не може да замисли да му дан прође без гледања ТВ-а или друштвених мрежа. Ух, то се нисам сетила да јој кажем – да не гледам вести, јер свакако све информације дођу до мене на овај или на онај начин, јер ако их упијам директно, многе се информације претворе у фрустрације. Нисам јој рекла ни да вежбам захвалност животу, нисам се баш свега сетила.
Када сам јој испричала о својој превентиви, госпођа је наставила да бомбардује питањима о томе имам ли негде неке грчеве, трну ли ми руке, ноге, боле ли ме зглобови. Одговорим јој да имам тек 53 године и да не видим разлога зашто би ме било шта болело, трнуло, или се грчило уз сву мало пре тога наведену превентиву.
Осетила сам да је у том тренутку одложила свој подсетник са обавезним питањима и рекла ми да јој је драго што је тако, пожелевши ми да тако и остане. Нисам осетила радост у њеном гласу јер је евидентно изгубила потенцијалног купца, али сам осетила искреност. Лепо смо се поздравиле и прекинуле везу. На тренутак сам уображемо помислила да сам је инспирисала да преиспита своје навике и да пожели и она да обрати пажњу на дисање, да се позабави рекреацијом и здравом исхраном, али брзо сам одустала.
Људима не можемо наметнути ништа, ако то није на њиховом путу развоја, а свако има свој пут и свој ритам којим њиме хода. Само сам у добром расположењу себи још једном потврдила да је боље спречити него лечити. Иако нове позиве продаваца „инстант решења“ моја превентива не спречава, мени је важније то што ми квалитет живота побољшава. И зато: вива превентива!
Нина Мартиновић Армбрустер
