Шта нас спаја? Све је више електронских медија али каква је будућност тих телевизија, видећемо. Шта нас спаја? Да се све централизовало у Београду и да Нови Сад више нема јаких медија. Погледајте број Новосађана који раде на Јавном сервису Србије, Н1, Новој, Првој... Што би рекао наш најпознатији телевизијски стенд-ап комичар - традиционални медији су премининули али им нико није јавио. Телеграм још није стигао.
Галеб Никачевић је у тој емисији испричао невероватну причу о својој каријери. Како је изгледао његов почетак рада на МТВ у Словенији и како када је почињао да ради подкаст Агеласт, пред корону, није имао новца да плати ни подстанарску кирију и да су га спасили новци са дечијег рођендана. Галеб Никачевић је рекао да су медији чудна ствар. Гледају те на телевизији а после мораш да идеш бус плусом и аутобусом. Људи не схватају вредност анонимности док је не изгуби. Сва ТВ лица постају јавно добро и то није увек добро. Изгубили смо рече Галеб, традицију ТВ водитеља и то данас може бити свако. Он је прошао дуг ризичан пут, од маргиналца с Вождовца до човека који има најгледанији подкаст. Али ТВ лице има за повлаштену карту за „Соко” или за Бус плус, рече Галеб Никачевић. Каже Галеб, ако сте јавна личност постајете јавно добро. За исту плату коју добија неки чиновник, ви продајте свој приватан живот. Галеб је интересантан и динамичан. Често умеју да га критикују како брзо прича али волим његову харизму.
Променио је доста медија, осетио сјај и беду овог посла. Свако ко је паметан је напустио ову професију. Јер у праву је Винстон Черчил који каже да је новинарство добар посао ако се напусти на време. Али и даље сматрам да је новинарство сјајан посао ако успеш да сачуваш свој интегритет и не бориш се попут кандидата Звезда Гранда. И ко ти гарантује да ћеш ако победиш да живиш као Исак Шабановић.
Већ деценијама имамо Јутјубере и инфлуенсере који изузетно лепо живе од свог рада али нам је зато требало тридесет година да се сетимо да имамо добру певачицу као што је Бети Ђорђевић. Звезда немамо. Уништили смо их и заборавили, попут Лоле Новаковић и Микија Јевремовића. Заборавили смо на Перицу Славенског, Миодрага Здравковића који је саопштио да је умро друг Тито. Колико је требало да се сетимо Сенке Велетанлић и у праву је жена што се не појављује. Марија Шерифовић је показала нови пут иако има иза себе једну Верицу Шеровић. Тај пут је показао и Марко Луис иако је Љубиша Стојановић Луис отишао изненада те нисмо могли ни да га поздравимо.
Шта је то новосадски, покушале су да расправе Беба Балашевић и Фрајле. Новосадски је не расправљати. Новосадски је кулирати. Не знам више шта је новосадски. Знам да је све више аутомобила, ресторана а да је све мање места где ћемо да духовно да окрепимо душу. Шта нас спаја? Па то да има још увек лековите и носталгичне публике које би да чита своје књиге, иде на одабране концерте и представе. Да читају нове портале. Нико нема гаранцију за срећу. Давно су прошла времена кад је постојала гаранција за било шта. Упиши добар факултет и бићеш новинар. То ти је одлична професија. Не, то је данас неизвесна професија. Не успевају само они који су паметни него и они који су пронашли медијску аладинову чаробну лампу и детелину са четири листа. Љуте се млади када им кажу да пронађу сигурнију професију а овде је неизвесност једина гаранција. Данас је све ствар среће и тренутка - да би уметница била здрава. И ако је здрава, то не значи да јој је гарантован успех. Некад су потребне деценије да се добије шанса у тој медијској лутрији. Осим ако се не зовеш Сузана Манчић. Њој је срећа загарантована самим програмом који је водила. Зато се и она стално смеје.
Гледам те билборде и размишљам шта нас спаја? Да би се успело потребно је много социјалне интелигенције, познавања геополитике, познавања унутрашње политике и потребно је нешто среће. То вам је као у љубави и сексу - не успавају само најлепши него и упорни. Они лепи су обично сами.
Александар Филиповић
